.png)
Proizvod na koji sam jako ponosan a tiče se mog profesionalnog života, jeste ovaj promo video koji sam uradio povodom 15 godina postojanja magazina Men's Health Srbija, neposredno nakon što sam postao njegov urednik, 2018. godine. Ali ne zbog toga što se u njemu može videti i čuti. Ponosan sam na ono što se u ovom videu ne vidi (bar ne na prvu loptu) i ne čuje, a o čemu želim da popričamo.
Pre nego što počnem(o), osvrnuću se na vaše sugestije da treba da pišem lična iskustva u većoj meri nego što dosad jesam. Ukratko, bolji utisak, tako kažete, ostavljaju moje neposredne poruke. Bolji u odnosu na slikovite scene kojima sam u pisanju bio sklon, ostavljajući na taj način prostora da čitalac sam kreira poruku ili poentu. Iako jedno ne isključuje drugo, neposredna priča ne isključuje slikovite scene, a slikovite scene ne isključuju neposredne poruke, sve više počinjem da mislim kako je velika istina u tome da liričke bravure i maštovite skice ostavim(o) istaknutim romanopiscima i književnicima. Blog, ako je već blog, treba da bude precizan. Evo jednog takvog.
Video za Men's Health uradio sam sam. Šta znači sam? Znači da iza njegove ideje i realizacije nije stajao sistem. On nije bio deo kompanijskog plana, strategije, nije bio deo budžetiranja, volje ili želje nikoga do mene samog. Ovo nije kritika kompaniji, naprotiv, samo konstatacija da se kreiranje bilo kakvog videa ovde nije podrazumevalo. Niti se očekivalo, niti bi se išta neobično ili neugodno desilo da se on nikada i nigde nije pojavio. Magazin, u to vreme, nije se previše bavio video sadržajem.
Nikome u kompaniji nisam rekao da ću ga praviti. Zašto sam ga onda (na)pravio? I kako? I šta su bila moja očekivanja?
Prvo, držao sam da je video najjefektniji i najefikasniji način da pokažem kako doživljavam brend uz čije ime sam stao prvi ispred svojih vojnika. Drugo, rođendan je ortaku, petnaesti, stvar opšte kulture je da mu kupim poklon. Treće, kao i uvek kada dođeš negde gde je neko pre tebe bio, gde su karte podeljene a veze uspostavljene, potrebno je da se dokažeš, po mogućstvu što pre, da ne trošiš svoje i tuđe vreme uzaludno. Video je bio dobar način da mi u ovome pomogne. Četvrto, bez obzira na to što su me na mesto urednika pozvali ukazujući mi ogromno poverenje i verujući u moje kapacitete, bio sam apsoultno svestan toga koliko poslovno okruženje nije svesno toga šta sve mogu. Nije ni bilo prilike da se upoznamo. Pa hajde da sve što imam kažem kroz sliku koja se kreće. Peto, video ostaje, ostaje njegov fajl, ostaje njegov link. Hajde da nešto iza mene ostane, mislio sam.
U međuvremenu, imao sam tu čast da upoznam izvrsnog umetnika Nemanju Jovanova, snimatelja, direktora fotografije, pisca, naslednika najstarije parfimerije u Beogradu - Sava, u Kralja Petra ulici, jedriličara, kendoku, lovca. Radili smo nekoliko fotografisanja zajedno, a kasnije, kada smo već postali prijatelji, priznao mi je kako sam mu bio jako simpatičan zbog uloge koju sam sam sebi nadenuo – da se borim s okruženjem. Zbog toga je, kada sam bio dovoljno drzak i predložim da snimimo video za Men's Health, bez razmišljanja pristao i rekao: „Ali moraš ti da budeš u njemu“.
Ovde bi se moglo otvoriti posebno poglavlje za diskusiju o tome da li je i koliko ispravno da urednik bude glavni lik u videu za brend koji uređuje? Prvo, pa vi protumačite kao pravdanje, nije bilo poente da tražim modela kojeg ne mogu da platim. Drugo, svojim interesovanjima i načinom života, nije da sam bio predaleko od tema i fokusa koji jedan muški mediji poput Men's Healtha neguje. Treće, ako sam već hteo da razbijem predrasudu o ovom magazinu kao površnom štivu koji se bavi pločicama na stomaku, onda bi se moglo nazvati logičnim da tu poruku pošaljem upravo ja, sa preuzimanjem svake moguće odgovornosti. Hteo sam da video komunicira put i borbu jednog muškarca, prevazilaženje sopstvenih granica, nebitno da li je on bankar, lekar, ili astronaut. Otuda naziv videa: No Obstacle Is Too High.
Četvrto, ako iskusan znalac kao Nemanja Jovanov kaže da treba da budem u videu, čovek koji je za to zanimanje školovan i kaljen, što bih pravio pitanje?
Video smo snimali dva dana, na lokacijama koje inače posećujemo, tamo gde nas poznaju. Prvi dan smo snimali u Tašmajdanskom parku, kafeteriji Užitak, kod mene u stanu, na mojoj terasi i u restoranu Little Bay. Drugi dan smo snimali na Kalemegdanu, u sali za penjanje i u mojoj ulici. Kadar ženske butine? To je moja lepa cura.
Nemanja je zvao Šejna, dizajnera zvuka iz Kejptauna, sa beogradskom adresom stanovanja, oženjenog srpkinjom koju je upoznao u Tokiju. On nas je pratio sa „bumom“. Za potrebe zvuka u postprodukciji, Nemanja je zamolio svoju suprugu Jelenu, takođe izvrsnu fotografkinju, da pusti svoj glas. Grafiku je radio Nemanjin ortak, a da nisam ni znao da hoće. Svako je radio svoje, a Nemanja je i montirao.
Snimali smo efikasno, između ostalog, zbog toga što u ovaj projekat nije bio uključen nijedan klijent. Video nije trebalo niko da ga odobri, osim nas samih. Bilo je potrebno da se dopadne nama.
Da je u videu bilo važno da se nađe kadar nekog brenda sportske opreme ili pića za sportiste, o jadu bismo se zabavili. Da je trebalo da opravdamo 500, 1000 ili 1500 evra koje bi nam neko dao za realizaciju videa, Nemanja i ja bismo provereno oboleli od klijentitisa - hronične savremene bolesti proistekle iz tradicionalne matrijarhalne bolesti: ja sam te rodila, ja mogu i da te ubijem.
Ovdašnji klijenti, čast izuzecima, vole da ti se useru u ideju i realizaciju zbog toga što su ti dali soma evra. U životu najpovoljnije prođeš kada platiš sam. Kada mi je stigla jedna plata, pola sam dao Šejnu. Kada mi je stigla sledeća, pola sam dao Nemanji. To je bilo daleko manje od onoga što zaslužuju, ali častio sam, iz drugarskih pobuda, što kažu - da ne bije maler. Novac nije bio ni cilj ni tema naše saradnje. Cilj i tema bili su da napravimo video onakav kakav želimo. I napravili smo. Video može u bioskop. Kupio sam kokice i stavio naočare:
„Vidi ga ovaj, stavio samog sebe u Men's Health video“
„Što je ovo ovako mračno?“
„Šta je on neki Džejms Bond?“
„Ovaj kadar butine je seksistički“
„Ne kapiram ovo trzanje iz kreveta“
„Potrudio se, nije loše“
Ovo su bili komentari iz kancelarije pored moje, koji su kroz zidove i zatvorena vrata, brzinom svetlosti stigli do mene. U ofisu do mog, sedele su brend menadžerke magazina, čiji bi zadatak, u teoriji i u praksi, trebalo da bude to da magazine, među njima i Men's Health, na najbolji mogući način (is)komuniciraju ka spoljašnjem svetu. To dalje implicira da sam kreiranjem ovog videa o kojem sve vreme pričamo, na posredan i neposredan način, uradio njihov posao. Takoreći, lišio sam ih onoga što im možda nije dovoljno inspirativno da rade.
Inače, nekoliko puta u karijeri, a verujem i vama, desilo mi se to da uradim „tuđi“ posao u nameri da pokažem kako može, kako nje nemoguće ni teško. Verujući da tako motivišem okruženje, a sačeka me: „U, do jaja, evo je budala koja će da radi i moj posao“.
Elem, nije da nisam znao za koji film sam kupio bioskopsku kartu. Pojeo sam kokice, skinuo naočare i video poslao direktno u centralu, licencorima, u sedište Men's Healtha, koleginici Kloi, sa kojom sam inače komunicirao u vezi sa sadržajem. Dobio sam odgovor da video (po)gađa u metu i komunicira ono što su postulati MH brenda.
Dalje, video se našao u internacionalnom njuzleteru Men's Healtha, onom koji kreiraju licencori, na koji su inače bili registrovani i moji šefovi. Videvši gde sam završio, šefovi su mi poslali mejlove čestitke, držei brend menadžerke u cc-u. A one su, iako svi znamo da im se video nije dopao, odgovorile: „Bravo Stefke“. Verovatno zato što moraju da budu na istoj strani sa šefovima, ne vidim neko drugo objašnjenje.
I tako, u želji da se uz pomoć ovog videa predstavim, dokažem i istaknem, dobio sam nešto potpuno neočekivano – upoznao sam svoje radno okruženje mnogo bolje nego što bi to bilo kakav timbilding mogao da proizvede.
U nastavku ove priče, bilo je još simpatičnih situacija. Jedna od njih je da je kompanija, na sastancima sa drugim kompanijama, predstavljala ovaj video kao pokazatelj da se, između ostalog, uspešno bavi i video sadržajem, premda u njemu ne da nije učestvovala, nego ponavljam, niko nije ni znao da ću ga uraditi. Sve je to okej, zaista. Tako sam mislio tada, mislim i sada, ne foliram se. S tim što možda ne bi bilo loše, iz pravdoljubivih pobuda, s vremena na vreme raskrstiti o tome ko daje a ko otima.
Eto tako, lepo smo se ispričali i došli do kraja. Možda sam ostao dužan to kako sam preživeo dva meseca bez plate, imajući u vidu da sam ih prosledio? Pomogli su mi roditelji i devojka, a svi zajedno smo bili ponosni na video.
Takođe, kada pogledam u redove iznad, vidim da se nisam osvrtao ni na to kako se odvijala međuljudska razmena u firmi, imajući u vidu ne baš gotivne spoznaje u vezi sa videom. Pa normalno, mislim, što bi bilo zle krvi, nema razloga da ikoga ne gotivim jer sam videom baš „profitirao“, skroz smo u redu. Kako „profitirao“? Stekao sam prijatelja Nemanju za ceo život, dobio ptvrdu kvaliteta na prekookeanskom tržištu koje je znatno konkurentnije od našeg, i ostao mi je ovaj video kojim se ponosim:
Još jedno bravo iz kraja 👏🏼👏🏼👏🏼