Šifra: FOKUS

Danonoćno vežbam kate, ma i u školskom dvorištu, dobro, ne baš svojevoljno. Barkli i Kiza Nindža su me terali da im pokazujem šta znam. Odlično sam prošao. Nisu mi skidali patike kao Peri iz mog odeljenja.

Fotografija: Nemanja Jovanov

U Budimpeštu idem 1997. godine. Prvi put prelazim granicu Srbije, to je mi je prvo inostranstvo. Do tad sam slušao priče o mađarskim megamarketima koji kod nas nisu postojali, i čajnim kobasicima koje su postojale i kod nas al ne toliko kvalitetne kao tamo.

Takođe, bilo mi je poznato da su stariji iz kraja odande donosili muzičke ploče i pakete rizli. Imali su običaj da ujutru, direktno sa žurke iz Industrije, sednu na voz i udri do Budimpešte.

Mi nismo krenuli vozom. Marko, Obrad, trener Mića i ja idemo kolima. Vozi nas Obradov otac. Obrad se preziva Obradović, pa kada se to pročita unazad zvuči pevljivo – Ćivodarbo Darbo. Pevali smo.

Idemo na Evropsko klupsko prvenstvo u tradicionalnom karateu. Predstavljamo Karate klub Musaši iz Beograda. Sećam se da su me ljudi uvek pitali da im ponovim ime kluba u kom treniram. „Mu – šta?“. Jebi ga, nije bio Radnički, ni Proleter, ni Zvezda. Nego jedini preživeli samuraj. Sad mi je baš drago zbog toga.

Danonoćno vežbam kate, ma i u školskom dvorištu, dobro, ne baš svojevoljno. Barkli i Kiza Nindža su me terali da im pokazujem šta znam. Odlično sam prošao. Nisu mi skidali patike kao Peri iz mog odeljenja.

Slična priča je i kod Marka, drugara iz kluba, samo na Vidikovcu. Kate je radio pred Pajom Februarom (tako su ga zvali jer mu je jedna noga bila kraća) i Dekijem Barjaktarom (pričalo se da ima ogromnu „alatku“ među nogama a niskog je rasta).

„Čemu služe te kate? Umeš li ti da se biješ mali ili ne umeš? Da li bi me prebio, šta misliš?“, pita me Barkli pre nego što uzme loptu za basket i nabode je iz sve snage. Tapne je malo jače o beton i kada mu bude u visini ramena, podvije se i udari je iz sve snage. Aperkat u basketaru. To mu je bila omiljena igra.

Samo se nasmejem. Inače, ja sam onaj što se nasmeje kada mu je neprijatno ili je uplašen. Još od kad sam klinac je tako. I bolje, šta god bih drugo uradio ili rekao Barkliju, verovatno bi mi glava došla na mesto basketare koju šalje preko krova škole.

Sada bih, recimo, umeo da mu odgovorim kako su kate karate ples u kom stičeš osećaj za prostor, skapiraš koliko su ti dugačke ruke, koliko možeš da ispružiš nogu, stekneš koordinaciju, naučiš da dišeš, kontrahuješ mišiće, usmeriš svoju silu u jednu tačku. Odlična baza.

Idemo na Evropsko klupsko prvenstvo u tradicionalnom karateu. Predstavljamo Karate klub Musaši iz Beograda. Sećam se da su me ljudi uvek pitali da im ponovim ime kluba u kom treniram. „Mu – šta?“. Jebi ga, nije bio Radnički, ni Proleter, ni Zvezda. Nego jedini preživeli samuraj. Sad mi je baš drago zbog toga

U Budimpešti je rano je proleće, nebo je sivo. Jak vetar, ali ne uspeva da se probije kroz moju noviu jaknu – šuškavac fudbalskog kluba Borusija Dortmund. Kupio sam je na Sajmu, u Hali 5 čini mi se, gde su braća iz Bijeljine na tezgi prodavala Nike garderobu. Mislim da njih dvojica sada imaju uspešan lanac prodavnica sportske opreme, ali nemojte me držati za reč da su to baš njih dvojica.

Imao sam i crni kačket, s logom Čikago bulsa. Kupljen na vrhu Balkanske ulice, kod dedice koji je prodavao sve što se stavlja na glavu – od kaubojskih šešira, preko ribarskih šeširića do zimskih kapa.

Ko bi tada rekao da ćemo se i danas tako oblačiti? Sve ide u krug. Kao i kate.

Biram katu Unsu, znači pucam na visoko. Jedna od najzahtevnijih. Na kraju treba izvesti skok: iz kabadačija (stava u iskoraku), zadnjom nogom šutira se nagore, prednja noga se onda odvaja od tla, spajaju se u vazduhu, telo se skuplja i tako se, poput lopte za pilates koja lebdi, rotira ceo krug. Dočekuje se na noge baš u toj tački iz koje se i skače, u iskoraku, povijenog tela, tako da se dlanovima koji su ispred glave oslanja na parket.

Ovaj skok ne može da se uradi delimično. Ili perfektno ili gubiš bodove.

Tog dana postajem evropski prvak u katama. Sen-sei Mića, po povratku u Beograd, ispričao je mojim roditeljima kako sam pre izlaska na borilište šetao ukrug u jednom delu sale, kao tigar u kavezu, ne gledajući takmičenje uopšte.

Znam da sam izašao u obeleženo polje, uradio taj skok kako treba i video visoke ocene sudija, to je sve što znam. Posle sam čuo svoje ime koje proglašavaju za pobedničko…