PRAG

Da mi kum živi u Kragujevcu, voleo bih Kragujevac. Ovako, pošto je u Pragu, volim Prag, a za Kragujevac me vezuju probušene gume na točkovima automobila. Sticaj okolnosti, ne kažem. Đavoli Kragujevac.

Poenta: Prag vezujem za kuma i volim ga kako god. A nije loš ni ovako… Mislim na Prag. Kumara je vazda dobar.

Sada živi u Karlinu, najumetničkijem kraju grada. Klasična hipsterska jednačina bez nepoznatih: industrijska zona pretvorena u artističke habove i ćoškove na kojima kroz organski filter papir curi usitnjena kafa južnoameričkog porekla. Tu je i mleko koje nije kravlje, tetovaže, pirsinzi i nepromočiva odeća. Viđeni standard.

Kumara nije hipster nego hokejaš. U Pragu je dobar hokej, a ni penjanje nije loše. O njemu docnije.

Fasade su bez klima uređaja. Unesco se umešao. Mirno je. Mirno ne znači dosadno. Tišina ume da bude najbolja buka. Mi bismo se stalno nešto raspravljali i to ume da bude dosadno i naporno. Tihuj da bi čuo.

Na jednoj novoj i pametnoj zgradi je velika metalna instalacija konceptualnog umetnika Davida Černija: gola devojka koja se drži za građevinu. Kažu da su mišljenja o njoj podeljena. Moje je da devojka treba da nas sjedini! Pripadne mi muka od komentarisanja umetnosti.

U nekadašnjoj Crkvi bila je izložba svih, doslovce svih Benksijevih radova. Sve, sve, ali kako je dospeo u Ukrajinu i Gazu usred rata? Mora da je on proizviod onih koje svojim radovima proziva. Evo, vi recite…

U Karlinu vidim pročišćenu estetiku sa neutralnim prstohvatom Kopenhagena, Amsterdama ili Štokholma. Nije loše za videti, ali ne treba zaboraviti tamnoputu, istetoviranu baku sa velikim grudima, koja miriše na jug Italije. Haos je njen kosmos, uz dužno poštovanje Skandinavcima.

Oni su morali da budu disciplinovani da ih vetar ne bi oduvao. Južnjaci mogu da prenoće na klupici pored šetališta, uberu maslinu ili limun, i preživeće.

Možda sam prizvao, ali u Karlinu je nova bolderana, rekoh iznad da ću malo i o penjanju. Sveži hvatovi, oštri kao led. Česi su dobri u penjanju, nije loše odmeriti se, iako se vodostaj ne meri kada je poplava.

Nakon vaganja, dolazim do zaključka da sam nejak. Dobro, nije život penjanje. Kao što nije ni kukanje… Idemo dalje, sredinom. Ne veruj nikome na reč, svaki korak sam moraš preć’.

Moram priznati da mi je malo laknulo kada sam skapirao da svaka generacija ima neki svoj vajb i da to ne treba porediti ni sa čim. Od nedavno sam u tom fazonu. Stvar sazrevanja.

Moja generacija, rekao bih, voli grafite, vozove, subkulture kao takve. Prag ih neguje. Voz je stvorio čoveka. Šunjamo se i gledamo kako je čovek „pokvario“ savršenstvo koje ne postoji. Ne volimo savršenstvo, zato nismo u Emiratima.

Novogodišnji market, obišao sam ga, nije da nisam, ima iosk sa puževima, ostrigama i prosekom. EU standard. Nisam ih probao, čuvao sam stomak za picu kojom je kumara pretio.

Kupio je onu malu pećnicu za picu koju svaki lovac-ribolovac-Jovan Memedović s Ali Expressa treba da ima. Korica je zagorela i bila ukusna. „Argentinski špricer“, čitam šta piše na boci u kojoj je narandžasti penušavac. „Moš’ misliti“, kaže kumara i eksira pola čaše.