Autobus

Danas sam se sapleo najviše puta u životu. U Parku Tašmajdan zapeo sam vrhom desne patike o debelu cev koja jedva da je virila iz prazne fontane čiju sam unutrašnjost koristio za skokove. U starom Tržnom centru u Sremskoj ulici silazio sam niz uske stepenice, proklizao, ples završio na podu, dobio huk podrške od publike i prekoputa sebe video Rusa koji čisti pod ispred restorana u kom se jede ramen. Nisam bio u dobrim odnosima ni sa ivičnjakom u Gračaničkoj ulici jer sam gledao u piceriju. Gde je najbolja pica isto je kao i sa različitim mišljenjima o Mona Lizi ili napitku od celera. Na Zelenom vencu snimali smo kadrove s autobusom. Snimanje je bilo uspešno jer je svako radio svoj posao i nije se mešao ni u jedan drugi posao koji nema nikakave veze sa poslom zbog kojeg smo se uposlili. Neki autobus smo uspeli da uhvatimo, neki nam je promakao. Stvarnost je tu i mi smo u njoj, svako je shvata na svoj način, ali je unutar nje. Kada pada kiša svima nam pad kiša ali svako je drugačije vidi. Danas se videlo sunce. Kada je završilo svoju tačku, spustilo je zavesu neke boje koja nije narandžasta ni roze, nego je nešto između njih dve.

10. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević