.png)
Na gajbi nisam imao klavir, ni bele rukavice na njemu. Trošio sam rukavice za karate i sportske rekvizite. Bubamaru, basketaru. Tu je bio i obruč za gimnastiku od drugarice, da ima čime da se igra kada dođe u goste.
Slična konfiguracija bila je i na gajbi mojih drugova. Mogao je da uleti gramofon ili violina, ako su nekom roditelji videli Pariz, ali većina nije iskusila taj plaisir.
Nije da smo bili zreli i osvešćeni pa smo birali sport. Nismo imali drugo. Da nam je bilo dostupno sve što i današnjim klincima, verovatno bismo bili jednako zbunjeni kao što su oni i njihovi roditelji sada.
Imali smo školsko dvorište i sport. “Ili si sportista ili pička”, što kaže drugar Lazar Sakan. Ovo nije nostalgična priča i proseravanje da je nekad bilo bolje. Ne, stvari ionako idu u krug. Ovo je priča o zdravlju. Pa da nastavim…
Kada kažem sport, ne mislim na profesionalni, premda sam se takmičio u karateu. Mislim da smo svi znali sa loptom, koliko toliko. Nasleđe od starijih. Stvar vaspitanja.
’95. sam krenuo u prvi razred osnovne škole i gotovo svaki suvi heroinski zavisnik koji nam otme loptu da izđira svoj drogirani đir - znao je s njom. Da pimpluje fudbal, da na koš šutne mekano, da uradi troskok ka rukomentom golu.
Teretana nije bila popularna. Suvi heroinski zavisnici nabildovane likove zvali su Zlatni pjasci, po istoimenom letovalištu u Bugarskoj. Pokušavam da smislim kako bi zvali aktuelne kriminalce kojima se presijavaju nokti posle manikira i stopala im greju UGG čizmice? Platinasti pajaci?
Za vreme bombardovanja Beograda ’99., u skloništu, stariji su se smejali lobotomiranom javnom mnjenju Amerike. Sećam se kao juče. Bio je blam nemati mozak. Bio je blam da ti mozak formiraju mediji. To je moj doživljaj, ostavljam prostor da sam se zaneo.
Nemaština je rađala autentičnost. Početkom 2000-ih, momci iz kraja kupovali su podvrnute Replay farmerke u Nušićevoj ulici, Jagger dukseve sa kapuljačom u Knezu, Puma patike sa jezikom na Sajmu. I to je bilo to od urbanog. Al’ je bilo naše. Neprekopirano od preko, nego baratanje raspoloživim. To je u tom trenutku bilo beogradski.
Ćale je držao auto-servis na Senjaku, iza zgrade BIGZ-a, među udžericama. Radnička klasa. Šljakao je u Libiji sa svojim kumom pre rata, bio na ratištu u Slavoniji ’95., nikada nije digao ruku na mene, ali je bilo dovoljno da me pogleda.
Nisam bio klinac koji odrasta u auto-servisu, ćale me je držao podalje od toga, ali voleo sam da odem. Bilo je zabavno. Humor kao u filmu Nacionalna klasa. To će uskoro biti zakonom kažnjivo. Avionom iz Amerike stiže nam politička korektnost i zaštita prava potrošača. Sve ono što nam je bilo smešno.
U auto-servis banjavali su momci 10ak godina stariji od mene, za ćaleta klinci, tu sa Senjaka. Navijači Zvezde, odeveni po iznad navedenim standardima. Ne želim o njima da pišem ni afirmativno ni pogrdno, želim da kažem da su bili sastavni deo odrastanja moje generacije.
Odrastali smo u nasilju, ali izgleda da smo zbog toga zdravi. Bolje reći otporniji. Ako ne podeliš Smoki starijima čim ga otvoriš - dobiješ ćušku. Ako se usprotiviš da odeš po vodu dok igraju fudbal - dobiješ ćušku.
Išlo je to i do tvrđih varijanti - upečtaljiva mi je scena sa teniskih terena na Senjaku: dešava se svađa, jedan iz ekipe momaka koji su banjavali kod ćaleta uzima pivsku flašu, razbija je i počinje da seče sam sebe po nadlaktici, govoreći ovom s kim se posvađao: “Šta misliš - šta ću tek tebi da radim?”.
Svaki moj ortak u svom portfoliju ima proživljenu scenu sličnu ovoj, to vam je, imeđu ostalog, bio Beograd. Sada smo ljudi sa svojim poslovima i porodicama, ali se ne stidimo onoga što je oblikovalo naš grad. Ne stidimo se ljudi koji su u tome sudelovali.
Stidimo se onoga što je sada. Stidimo se ovih “novih” ljudi.
Prvi put kada mi je palo na pamet da pišem ovaj tekst, mada se svako malo dešava nešto na ovu temu, jeste nakon poslednjeg fudbalskog derbija i koreografije Zvezdinih navijača - Dobro veće. Inspirisana Pantelijinom replikom iz kultnog filma Maratonci trče počasni krug, značila je opasku na koncept i fazon protivničkih navijača koji se pozivaju na kopanje leševa, Bilija, groblje kao takvo.
Šta se desilo? Tviteraši, drugosrbijanci, ko god već, istripovali su na koreografiji Ukrajinu i rat, jer je imala plavo-žute elemente, kao noć i mesec. I krenuli su tvitovi i komentari tipa - hoće li neko da reaguje, međunarodne zajednice, bla bla… Koji blam. Baš me je bio blam. Iznad mene se kao jarbol nadvilo pitanje: Gde smo rasli?
Prvo, ne morate biti poznavalac ni navijačkih ni društvenih prilika da bi vam ova koreografija bila duhovita, šmekerska, mangupska, subverzivna, konceptualna… Drugo, izgleda da su stasale generacije koje nisu gledale Maratonce? Treće, i kada je poenta koreografije objašnjena, niko od ovih tviteraša da digne ruku i kaže okej, pogrešio sam, ostrašećen sam zbog dešavanja u svetu, u svemu vidim zlu nameru, izvinjavam se.
Ne rekoh ko su drugosrbijanci? Recimo da su to oni što su iskoristili pogodnosti lou kost kompanija da obiđu evropske metropole, naklonjeni levim ideologijama, kvalitetnoj muzici i usvojenim psima. Naravno, nisu samo to, nego da skratim priču.
Uveče na instagram kače fotke gde sami gledaju filmove, ali film je toliko kul da je nevažno što ga gledaju usamljeni. Ili roknu neku numeru sa Spotify-ja. Neko ih zove hipsteri. To vam je ono kada između mladića iz Berlina, Tbilisija, Roterdama i Sofije nema razlike, nego su isti.
Kada su nečim nezadovoljni, recimo - ne puste ih u hotel sa psom - oni iz momenta pohitaju ka mrežama da pljunu to mesto i pozovu svoje pratioce da ni slučajno ne idu tamo. Ili, primera radi, imaju problem sa bankom i onda je na mrežama taguju sa porukom kako će sa zadovoljstvom da je promene.
Koje su to fore? Gde smo to naučili? Je l možemo svoje probleme da rešavamo u četiri zida? Možeš da pozoveš ortaka pa sa njim prodiskutuješ i nađeš rešenje. Nemaš ortaka? Nije sve za instagram…
Verovatno sam lud, ali tamo gde sam ja odrastao dobijala se ćuška za takvo ponašanje. Nikako nije bilo poželjno da budeš tužibaba, drukara, kukavica, da uopšte gradiš svoj imdiž iz nekog minusa, koliko god ti bilo teško zbog nečega i nekoga.
Kad sam jednom odrukao, čekali su me ispred zgrade. Dobro sam to zapamtio. I počeo da učim. Hrabrost se može naučiti, verujte mi. Malo ljudi se rodi kao vitez, ali imamo priliku vitezovi da postanemo u slučaju da nam je to važno.
Znate šta je zabavno? To što drugosrbijancima ne smetaju navijači kada od njih treba da završe gudru. Tada su na ljubi brat. Kada u bife beogradskog pozorišta uđe lik sa tribine i producentski, filmski, kreativni i pozorišni svet napoji belim prahom, tada je sve super.
Ja sad furam kosicu i bradicu, idem na penjanje i povezan sam sa kreativnom industrijom. Često me na osnovu fizičkog izgleda pobrkaju sa drugosrbijanicma. Pu, pu, daleko bilo.
Da se razumemo, tek me zabole za prvosrbijance, trećesrbijance, ko god da postoji. Pričam vam o nerazumevanju ovog grada i nemanju kodeska, a ne o idelogijama. Moja ideologija je Beograd i ljubav koju imam za njega.
U odnosu s umetnicima, uvek nekako dođemo do toga da sam im grub i nejasan. Čast izuzecima. Ne vole me. Naravno, to ne kažu meni, ali do mene dođe. Kada se sretnemo, kažu mi ljubi brat, isto kao dileru koji im obezbeđuje beli prah. Toliko o kodeksu.
Draži mi je svaki suvi heroinski zavisnik koji mi je otimao loptu. Od njega sam naučio više nego što bih od ovih foliranata ikada mogao. Draži mi je onaj što je sam sebe sekao nego oni koji ti na gajbi pojedu ceo frižider a sutra se ne sećaju da su bili kod tebe. Ne zaboravljam ko sam, gde sam i kako odrastao.
Nikom ne bih poželeo da odrasta u nasilju, ali moramo da budemo svesni toga šta je ovde bilo do juče i koliko nam vremena treba za pomak. Tek tada ćemo doći u pol poziciju za pomeranje. Ne može preko noći. Juče nam je u prodavnice stigao avokado, burgeri postoje od pre koju god. Polako, biće…
Bio sam dosta slojevit u ovom izlaganju pa bih da podvučem nekoliko stvari, da ne promaknu: Kada smo to prestali da budemo duhoviti i da u svemu vidimo lošu nameru? Kada smo prestali da budemo mangupi? Zašto se plašimo svoje senke? Kada smo počeli da pušimo svaku priču koju nam serviraju? Gde smo rasli?
I znate šta je najgore - kada se o ovoj temi govori, okruženje te relativizuje kako si hejter. Kao - šta kenjaš. Ogorčen si, kažu.
Ne, ortak, super mi je u životu, baš zato i imam sposobnost da se odmaknem i vidim. Takođe, često mi ljudi kažu kako dele moje stavove samo neće o tome da govore. Ili ono: Mislimo što i ti, nego se plašimo da kažemo. Hajde da govorimo, jedan je život…
Pre nekoliko dana, zvao me drugar Lazar Sakan: Dođi do moje keve na ručak. Ulazim u stan, miriše supa, na stolu postavljen pribor za dvojicu. Nije šala, ali stiže april u Beogradu.
Dobro veće!
ความคิดเห็น