top of page
Search
  • akcijanjestefan

DRŽI SE


Foto: Luka Šarac
Foto: Luka Šarac

Ljubivoje gotivi kišu jer zna da će u sedam ujutro, po mokrom asfaltu i vlažnoj travi, naići na gomilu svojih kolega. Dok je ostali svet još uvek u krevetu, u kupatilu, ili kakvoj god pripremi za posao, psi su na ulici i razbuđuju ljude. Najjače mu je bilo za vreme kovid zatočeništva, jer je izlazak napolje značio paradu njegovih kolega. Lajali su - ako si gej, nemoj biti pederčina - i pevali Đusove rime - Na ulici. Parada slobode. Lajali bi oni i na zvezde, ali kako Tanjug javlja – ja ih volim. Naglo prekidamo pospanost.


Jedan od najprofi sagovornika koje imam u svom nemalom portfoliju, premda mi je to bilo potpuno neočekivano, a pretpostavimo da će i vama biti iznenađujuće, jeste hrvatski muzičar Masimo Savić. Na intervju s kantautorom odlazim sticajem okolnosti, koleginica „zadužena“ za njega imala je smrtni slučaj, a pošto razgovor iz mnogo razloga nije mogao biti odložen, eto mene u toj priči. O Masimu i njegovoj muzici nisam znao mnogo, bolje sam poznavao Massive Attack. Činilo mi se da je Savić miljenik žena, s audio-vizuelnim izrazom koji se ne sreće na svakom ćošku. Priznajem da sam ga se malo „plašio“ i potpuno neosnovano ravnao s ekscentrikom Baretom iz Majki. Bio mi je druga strana novčiča na kom je Satan Panonski - mračnjak, ali bez nasilja. U pripremi za intervju čitam nekoliko Masimovih portreta skiciranih rečima, u jednom govori kako svaki dan provede više od 3 sata napolju, sa svojim bokserom od 45 kilograma (tada nisam imao Ljubivoja, a sada je ovo razlog više da gotivim Masima). Nalazimo se u tada relativno novom hotelu, na petlji kod Arene, gde docnije, tokom budženja svog portfolija, beležim još nekoliko razgovora s hrvatskim izvođačima. Kapiram da je organizatorima bilo praktično smestiti ih tu, direktno s autoputa, bez zavlačenja u grad, u blizini Sava Centra, gde bi, ako je reč o muzičarima, najčešće nastupali.


Da skratim priču, Masimo u jednom trenutku počinje priču o drogama: „Znam da ćeš me to pitati, bolje sam da ti ispričam… Šta god da radiš, gledaj da imaš meru i gospodske manire. Biraj sa kim ćeš i kada. Nauči da staneš, imaj držanje…“. Alternativan kakav jeste, Masimo razume medijski biznis - da šta treba, dobije šta želi, nema drame i vozi dalje. Nek u zapisnik uđe da nam se u jednom momentu pridružila i njegova supruga, nenamteljivo sela za naš sto i poručila zeleni čaj. Masimo ju je poljubio u ruku, pa u glavu. Dodirnuli su se nosevima preda mnom. „Mi nismo prestali bit’ djeca“.


U podzemnom prolazu kod Albanije, gledam u čoveka koji briše stakla izloga prodavnice sportske opreme. Drži se dostojanstveno kao Gospodin Mijagi. Iako ne bi bilo adekvatno moj osećaj opisati na ovaj način, u svrhu kreiranja slikovitije priče izgovoriću: zavidim mu. Nikome ne liže dupe, gospodar je svog vremena, koliko radi toliko dobije, fizički je aktivan, njegov posao ima vrednosnu kategoriju: prljavo čini čistim… Iza zavese njegovog zanimanja sigurno ima i ne tako gotivnih stvari, ali spolja, tačnije meni, koji njegove rutinirane poteze velikom drškom posmatram s divljenjem, dok iznad nas kiša udara po narandžastom lepku kojim se rekonstruiše ulaz u Knez Mihailovu ulicu, meni ovo što radi deluje kao odličan posao.


Još jedan kišni dan koji bi mogao biti ilustrovan melanholičnom trakom od Deepchord – Melange. Čista kao japansko dvorište, do prepada sinhronizovana kompleksnim zvucima, od tolike sadržajnosti jednostavna. Ljubivoje peva, pridružuje mu se Maza, ljubi je u ruku, pa u glavu, dodiruju se nosevima kao da nikad neće prestati da budu deca.



216 views0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page