DVA ŠRAFA

Na deonici auto-puta Beograd-Niš prolazim pored policijske stanice kod Saobraćajnog preduzeća Lasta. Da li je magla ili zagađenje, uglavnom, primetna je smanjena vidljivost elemenata na kolovozu. Uprkos mutnoj slici, zvuk je čist i brži od nje. Dolazi iz zvučnika, u potpisu Radio Lola. „Plačite sa mnom jesenje kiše, život se naa-staa-vljaa…“. Peva „najlepši ciganin“.

Razmišljam o eventualnim razlozima zbog kojih bi čovek poželeo da bude policajac. Linija manjeg otpora, sigurna (finansijska) primanja ili beneficirani radni staž? Holivudski filmovi, španski filmovi? Švedski-akcioni filmovi?

Jednom, bio sam klinac, sa drugarima sam se prošetao do Trga Slavija gde su roštiljdžije pravile i prodavale pljeskavice. Poručivali smo priloge - „kečap, senf i ljuto“ - kada je iz kružnog toka izleteo policijski automobil i parkirao se uz trotoar. Izašli su sledbenici Narodne milicije i pretukli nas bez ikakvog razloga. Simbolično. Reklo bi se da je to bio „hobi“ Slobinih plavaca. „Moja me mala ne voli vše, sreću zaboo-raa-vljaa…“.

S autoputa se isključujem kod skretanja za Mali Mokri Lug. Mislim da je to prvi put da ga koristim. Ranije sam, kada je bilo potrebe, u MML dospevao Bulevarom Kralja Aleksandra. Skretanje vodi u rupu iz koje se svi putevi račvaju uzbrdo.

Čini mi se da je u rupi magla jača nego na autoputu. Ili je jako zagađenje. Zalađeni sneg udobno se smestio u „separe“ pored saobraćajnice. Stoji a mi prolazimo, što znači da on posmatra nas a ne mi njega.

U rupi zastajem „na sva četiri“ i čekam ćaleta koji stiže za minut. Pratim ga do Majstor Mileta koji treba da mi preporuči, proda i namesti novi akumulator. „Nema šanse da ti to sam da nađeš“, rekao mi je ćale ujutro, nakon što je došao do dvorišta da uz pomoć kablova oživi dotrajali akumulator. Ćale k’o ćale, nemam drugog izbora osim da mu verujem.

„Kad’ si pošla s drugim ja sam patio; kad’ si rekla idi ja sam shvatiooo…“. Zvuk je čist. Vožnja kroz Mali Mokri Lug nudi blizak susret sa dualizmom i terapijsko dejtvo. Ovde život ima neke svoje zakonitosti a isto se zove životom.

Ljudi umeju rečenicu da počnu sa „Priča se po gradu…“. Kom gradu? Mali Mokri Lug je grad, Miljakovac isto, Karaburma takođe. Nije Vračar Beograd, kao što ni Beograd nije Srbija. Jednom nedeljno treba odlaziti na terapiju: vožnju gradom van grada. Još bolje - šetnju.

„Gde si, čika Pero?“, govori majstor ćaletu nakon što smo se parkirali jedan iza drugoga i izašli u veliko asfaltirano dvorište. „Svetilište“ za akumulatore.

Vožnja kroz Mali Mokri Lug nudi blizak susret sa dualizmom i terapijsko dejtvo. Ovde život ima neke svoje zakonitosti a isto se zove životom

Majstor nosi kruto, kvalitetno Helly Hansen tamnosivo radničko odelo sa teget detaljima. Iz kapuljače mu izlazi dugačka brada, moćna kao potopljena dolina nekadašnjih lednika. Čujem pesmu nordijskih ratnika. „Akumulator za njega“, pokazuje ćale ka mojoj Hondi.

U ljubičastoj perjanoj jakni i šarenim čarapama koje zauzimaju prostor između ranfle duboke trenerke i patika sa penastim đonom, stojim na sredini „svetilišta“ kao da sam promašio hram. Ljuba Aličić završio je svoje izlaganje na Radio Lola. Žao mi je zbog toga. Baš sam bio hteo da ga pojačam kako bi me u „svetilištu“ prihvatili.

„Koji ćemo, nešto skuplje ili…“, pita majstor. „Pa, hajde da vidimo šta imaš…“, kaže ćale. Njih dvojica zajedno uđoše u radionicu. Ostao sam napolju da analiziram reklamne plakate na žičanoj ogradi. Tražio sam gramatičke greške i nisam ih našao. „Nedeljom ne       radimo“, pismen je Majstor Mile.

U ljubičastoj perjanoj jakni i šarenim čarapama koje zauzimaju prostor između ranfle duboke trenerke i patika sa penastim đonom, stojim na sredini „svetilišta“ kao da sam promašio hram

Nekoliko večeri pre ovog jutra kojim je počeo dan na čijem će kraju veliki broj Kineza, Turaka, Bugara, Grka i Slovenaca u Beogradu proslaviti novogodišnju noć, na jednom televizijskom programu „zakačio“ sam profesora, doktora Dobrivoja Stanojevića. Na Fakultetu Političkih nauka Univerziteta u Beogradu predavao mi je stilistiku i retoriku.

Dobro pamtim njegove reči da se ne kaže „par“, osim ako nije reč o patikama ili rogovima, nego se kaže „nekoliko“. S tim u vezi, ako neko priča „trebaće mi par dana“, znači da će mu biti potrebno dva dana. Ukoliko mu treba više od toga, onda je pravilno da se kaže „trebaće mi nekoliko dana“.

Dobrivoje je često govorio da nije adekvatno reći „sjajna utakmica“, zato što je sjano sunce. Nije bio saglasan ni sa pridevom „fantastična“, jer je fantastika naučna. Bio je, a siguran sam da je i dalje, veliki protivnik konstrukcije „proglašen od strane“, jer su strane sever, jug, istok i zapad. Poželjno je reći „taj i taj je proglašen za to i to, a priznanje mu je uručio taj i taj…“.

Retka kosa na glavi dizala mu se ako izgovorimo „ispred kompanije obratiće vam se“, zato što je „ispred“ prostorna odrednica. Ukoliko čovek nije stao baš ispred ulaza u tvrtku, onda je pravilnije reći „u ime kompanije“. Takođe, nije mu bilo simpatično ako se pitanje počne sa „kada je u pitanju“. Zalagao se za to da se izgovori „kada je reč o…“.

Dobrivoje je često govorio da nije adekvatno reći „sjajna utakmica“, zato što je sjano sunce. Nije bio saglasan ni sa pridevom „fantastična“, jer je fantastika naučna. Bio je, a siguran sam da je i dalje, veliki protivnik konstrukcije „proglašen od strane“, jer su strane sever, jug, istok i zapad

Na jednom predavanju iz retorike tema su bile brzalice. Dobrivoje tvrdi kako je najbolji način za zagrevanje grla i glasa taj da zapišemo jednu rečenicu i onda je naglas izgovaramo baš-baš polako, ubrzavajući sve do ritma koji je nemoguće ispratiti. Ispred table je izgovarala i odgovarala koleginica, a ja sam sedeo u prvoj klupi i smejao se. „Ti si sledeći“, kaznio me je Dobrivoje.

Stajem pred plastičnu belu tablu, uzimam crveni marker i crkvenom ćirilicom, koju sam uvežbao dok sam se u srednjoj školi ložio na crtanje grafita, pišem:

Blok, brate,

Bruklin, brate,

blok, Bruklin, bato.

Kakav brate, Bruklin brate,

blok je brate zakon.

Slušaonica počinje da zaudara na tihi smeh. Startujem recitovanje. Prva tri „kruga“ idu lagano. S ubrzavanjem se množe greške. Na kraju, u "poslednjem krugu", suglasnici „R“ i „L“ potpuno se spajaju, ostajem usamljen na litici i osećam da ću se svakog trenutka strmoglaviti u provaliju. Proderem se „BRRRRRR“.

Izgovoreno rečnikom sportskog komentatora kakav Dobrivoje nije previše uvažavao - dobijam gromoglasan aplauz od prisutnih kolega. Vidim da su se profesoru zamaglile naočare. Ostaje strogo akademski nastrojen, ne želeći da pohvali javni nastup. Nije da sam očekivao drugačije. Bez obzira na sve, verujem da bi mu danas bilo drago da zna čemu me je naučio.

Iz radionice Majstor Mileta izlazi riđobradi majstor s akumulatorom preko kojeg je zalepljena fluoroscentna žuta nalepnica. Izgleda da me je ćale za novu godinu častio skupljom verzijom uređaja za rad elektronskih elemenata automobila. „Evo, sad ćemo, brzinski, samo ova dva šrafa i gotovo“.

Mladi ali očito snažni sledbenik „svetilišta“ za akumulatore rutinirano vadi stari i na njegovo mesto stavlja novi. „Pali“, kaže, „i nemoj da gasiš“, dodaje. Honda reaguje „na pola ključa“. „Hvala“, kažem mu. „A, Pero, kada bi tako moglo za sve u životu. Dva šrafa, zameniš i gotovo, rešen problem“, obraća se ćaletu. Ignoriše me, kao da ne želi da mi oprosti ljubičastu jaknu. „A jeeebi ga“. Neakadamski odgovara ćale. Dobrivoje bi rekao da je to dozvoljeno u kontekstu metafore.

Sve je trajalo, ne lažem vas, deset minuta. Krećem nazad, nizbrdo ka rupi, pa na autoput. Iz Hondine kasete vadim disk na kom je saundtrek filma Trainspotting. Bilo je neizbežno da ponovo prođem pored policijske stanice kod Saobraćajnog preduzeća Lasta. Dualizam suprotnog smera.

Pada mi na pamet situacija od lani, kada su me na Trgu Slavija zaustavila dva policajca i tražila ličnu kartu. Čini mi se da su bili mlađi od mene, ali to nije bitno. Rekao sam im da nema potrebe za tim, akademski sam građanin, a i da nisam - ništa nisam pogrešio; a njima bi bilo bolje da su neko dete preveli preko ulice. Tu sam foru naučio od jednog majstora koji nije Mile. Nastavio sam svojim putem a oni mi nisu rekli da stanem.

Večeras će veliki broj Kineza, Turaka, Bugara, Grka i Slovenaca u Beogradu proslaviti novogodišnju noć. Srbi će, iz opravdanih razloga, biti u tišini. Srećna nova godina!

foto: autorova arhiva