top of page
Search
  • akcijanjestefan

GUŠTER


Grad Marka Kraljevića, Prilep, Makedonija
Grad Marka Kraljevića, Prilep, Makedonija

Postoje dani kada mi sve deluje super. Tada mi se čini da u plućima imam dovoljno mesta za Monteverest, u listovima za Bostonski maraton, u prstima snagu za pisanje romana, u želucu kapacitet za najružniju moguću vest, u mošnicama toliko rezervi za bol da u njih može da stane sve ono za šta mi šište jaja, pa još toliko.


Danas nije taj dan, moglo bi se reći da je sve suprotno. Osetljiv sam, što je okej, jer da sam always wow, značilo bi da sam zreo za doktora. Verovatno sam i ovakav kakav jesam, dobar materijal za doktora, ko nije? Cenim da ne postoje zdravi ljudi, postoje samo nepregledani ljudi. Za sad se, čini mi se, dobro provlačim - „na tiću“ što kažu Dorćolci, ili „na plidu“. Znate one što govore kako nikada nisu bili bolesni? Bojim se da su najbolesniji…


Ako sam ranjiv kao što danas jesam - pustim - pustim da istera svoje, znam da neće trajati dugo, barem do sada nikada nije trajalo dugo. Šta uradim: pokušam da vidim šta je bilo juče, sigurno je nešto dobro bilo juče, mora da jeste.


A sutra? Ne volim da prognoziram sutra, osim kada imam zadatak da napravim biznis plan, što je tek svojevrsna zvrčka anglosaksonskog poslovnog sistema, ali gledaću je sa pozitivnog uporišta: pravljenje biznis plana može biti interesantno kada ga krojim intuicijom, što bi Miroslav Mišković rekao: šac metodom.


Ošacovao sam ovaj dan kao onaj u kom neću nešto previše da se cimam. Kada kažem da sam ranjiv i osetljiv, da pojasnim - nije mi se dogodilo ništa ružno, nego eto, naiđe praznina, verovatno zbog umora, ali svi smo umorni pa ne bih od umora da pravim monetu i temu. Poput onih ortaka sa Linkedina koji svoje objave počinju sa „Velika mi je čast da posle toliko godina…“ i „Godinama sam hteo a evo sada sam uspeo…“, podjednako neinspirativne su mi i one ortakinje s Instagrama koje komuniciraju količinu svog umora prouzrokovanog 425. avoinskim letom u proteklih 425 sati.


Ako sam ostao nejasan u vezi sa tvrdnjom da je biznis plan zvrčka anglosaksonskog sistema, evo, pitajte Špance u vreme sijeste šta mislie o tome. Recite planove Bogu da vam se nasmeje.


Nego, da se vratim na to što je bilo juče u želji da mi danas bude bolje. Juče je bilo odlično, ne doslovce juče, ali kao da je juče bilo. Bio sam u Prilepu, sever Makedonije.





Od Beograda do tamo ima pet i po sati vožnje. Napravio sam kratku pauzu kod Vranja, na granici čekao pola sata, ništa strašno, na auto-putu kroz Makedoniju bio iznenađen količinom naplatnih rampi (svako malo neka). Sve u svemu, stigao sam lagano. Kojim dobrom? Penjanje!


Prilep je jedno od top pet evropskih destinacija za boldering - tip penjanja u kom se ne koristi uže i oprema, nego se vereš po relativno niskim stenama (4-5 metara) i padaš na strunjaču. Ovakvom opisu bi se penjači smejali, siguran sam, ali vama je dovoljno jasan, evo recite ako nije.


Penjanje ume da me trigeruje onako kako meditacija može da trigeruje ljude koji je upražnjavaju. Ne meditiram, ne mislim da je to loše ili dobro, samo nisam to radio, kao što nisam bio u Rejkjaviku, a možda jednoga dana budem.


Elem, kažu ljudi iz industrije meditacije da ih nekad, dok meditiraju, pukne neka istina. Tako i penjanje ume da me pukne u sledeću stranu: šta ja jebeno radim kada nisam na steni? Zar ova stena nije jedina istina koja mi treba, jer ovde, na njoj, koliko daš - toliko dobiješ?


Onda kroz glavu počinju da mi prolaze vrli menadžeri koji predlažu projekte velike tržišne vrednosti, a u vilici nemaju četvorku gore levo; vajni direktori koji na sastanak dolaze Kajenom a duguju mi 500 evra… Počinjem da kreiram sliku kako ih dovodim na stenu i ostavljam tu… Već sam rekao da sam za doktora, ali tiću.


Dabome da stena nije jedina istina koji mi treba, niti želim da bude. Nisam ni pristalica bežanja iz grada u šumu na duže staze. Radim u gradu, penjem se po stenama, miksujem, šta fali, nema potrebe za krajnostima, bar još uvek ne.


S tim u vezi, nije mi ugodno kada se o meni govori kao o ljubitelju prirode. Zašto? Zato što svaki čovek koji neguje zdrav razum - voli prirodu. Onaj ko je ne voli, ili je izgubio razum, ili mu ga je oduvek manjkalo. Čuj „ljubitelj prirode“??? Pa čovek je deo prirode, što bi se od toga pravila moneta.


Za penjanje ću lako, to je čista stvar. Nego, treninzi na kojima ostavljam mnogo više znoja nego na penjanju jesu oni gde uvežbavam da me stvarnost ne oblikuje u gordog i sujetnog. Treniram da nađem subverzivnost. Evo, recimo, veštačka inteligencija. Svi melju o tome…


Kao i svaka druga stvar, AI poseduje prednosti i mane. Da li nas tu neko nešto pita? Ne. Šta možemo da uradimo? Da se sprdamo. Šta dobijamo time? Ništa, samo unosimo malo života. Šta znači sprdamo? To znači ChatGPT-ju postaviti pitanje: Je l sapunjaš mačora? Zašto? Zato što je nova u društvu.


Svako nov ko ulazi u društvo mora da dobije malo sprdnje, zdravo je. Veštačka inteigencija je gušter. Veštačka inteligencijo, izvini, ipak smo mi ovde malo duže od tebe, moraćeš da progutaš koju foru za dobrodošlicu.


Dok ovo pišem, pored mene hrče Ljubivoje, moj pas, bokser. Upravo je toliko intenzivno prdnuo, da se njegov potez, da ne kažem prdež, mora respektovati. Kao vic koji je toliko glup da je pregotivan. Jednom sam putovao za Beč, kolima, sa drugarom koji je preterivao sa sportskom suplementacijom. Siguran sam da mi je nekoliko pramenova kose otpaolo zbog njegovih gasova. Gadno, a? Što ovo pišem? Slikovito je, šta sad…


Juče je bilo baš dobro u Prilepu, čim sam se setio, danas mi je bolje. Prvi pomak osećam u mošnicama, čini mi se da tu pravi toliko rezervi za bol, da u njih može stati sve ono za šta mi šište jaja, pa još toliko.




299 views0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page