LISABON

O ovom tekstu sam počeo da razmišljam za vreme boravka u Lisabonu. Oblaci su pravili sivu senku na tamnonarandžastim krovovima. Sporadično ih zalivajući sitnim kapima kiše. Crepovi su se ponašali kao baštensko bilje. Nisu imali drugog izbora. Ali nisu ni rasli.

U bašti restorana gde u večernjim časovima nastupa unuka poznate fado pevačice iz okruga Alfama, na mom stolu bio je tanjir sa svežom hobotnicom i svežom salatom. Otkako sam odgledao dokumentarac u kom je autor pod vodom snimao hobotnicu i njen život, na taj način lečeći se od anksioznosti, ne očekujući da mu ona postane najbolji prijatelj, a do kraja filma to jeste postala, nije mi svejedno kada treba da jedem oktopusa. Ipak, obožavanje je, u ovom slučaju, bilo jače od nelagodnosti.

Vaskršnji post je u pogledu hrane bio veoma rigorozan i riba je za vreme njegovog trajanja na meniju mogla biti svega nekoliko puta. Pročitao sam da je na putovanjima to dozvoljeno prekršiti i nisam tražio blagoslov. U Lisabonu sam, iako Post još uvek nije bio gotov, jeo ribu. Kao i hobotnicu, za koju sam, gledajući spomenuti film, shvatio koliko je osećajnija, inteligentnija i životnija od drugih riba.

Kiša, ako je suditi po ponašanju turista, ništa epohalno ne menja u krvotoku Lisabona. Gde god bih zabacio pogled, poput ribolovca-hroničara koji u reku zabacuje udicu da ulovi ribu, mogao bih da vidim manju ili veću grupu stranaca koji koračaju uzbrdo i nizbrdo. Nije da u Lisabonu može drugačije. Jedan Azijat progresivno-minimalističkog stajlinga nosio je ceger sa natpisom: Foreigner everywhere.

Od penzionera iz Nemačke, preko sredovečnih Francuza, do hipstera iz Britanije i lezbejki iz Litvanije, sve se to dalo primetiti. Srbe bih, osim po tome što čujem da govore mojim jezikom, mogao da prepoznam po tome što na sebi imaju veću količinu odeće - šifra: obuci se da ti ne bude hladno; i veću količinu aksesoara, posebno torbica, šifra - ponesi neku čokoladicu ako ogladniš.

Uglavnom, u Lisabonu su svi napolju čak i onda kada pada kiša. Okean je blizu i siguran sam da na neki način utiče na sastav, smer kretanja i intenzitet kapljica. Rekao bih da je ovo grad kome idealno paše veliki broj turista. Ne znam zašto, ali dobro mu stoji. O svemu ostalom što je važno za Lisabon pisao je Dejan Tiago-Stanković. Slava mu.

Dok sam jeo hobotnicu prelivenu sitnim komadima luka koji nije ljut, primetio sam porodicu sa detetom koje evidentno ima neki oblik autizma. Videvši devojčicu koja se penje uz stepenice i opsesivno ih prebrojava, nisam bio daleko od zaključka da oboje, i ona i ja, delimo podjednako ushićenje zbog Lisabona. Nju raduju mokre stepenice, mene sveža hobotnica.

Tada počinjem da razmišljem o prihvatanju. Kada roditelji imaju autistično dete, oni ne odu u obližnji park da izaberu neko drugo ili novo dete. Prihvataju svoje. Štaviše, na osnovu skromnih iskustava stečenih kroz interakciju sa nekoliko takvih porodica iz bližeg i daljeg okruženja, rekao bih, ako uopšte takvo poređenje ima smisla praviti, da su njihovi članovi znatno brži, energičniji, sposobniji i agilniji od onih koji „žive bez problema“. Samo gladan pas je dobar lovac.

Prihvatanje je posledica duhovne snage više nego odsustva ambicije. Umeće prihvatanja je veština koja se stiče kroz vreme i iskustvo. Neko pametan je rekao kako je lako raditi ono što voliš, a da se čovek, ne nužno ali poželjno, treba istrenirati da zavoli ono što radi, bolje reći - ono što mu je dato.

Prihvatanje je, u znatno većoj meri od hrane i hobotnice, bilo tema mog Posta. Kao i (ne)osuđivanje. Nekoliko dana pre nego što sam otputovao u Lisabon, u Beogradu sam se sreo sa koleginicom koja ima bogato iskustvo u oblasti komunikacija i odnosa sa javnošću.

„Stefane, jako si strastven u onome što radiš. Zbog toga si u tome dobar. Ali, sa druge strane, u toj strastvenosti umeš da budeš rigidan“.

Slušao sam i čekao nastavak.

„Imao si jednu objavu na društvenim mrežama u kojoj komentarišeš anatomiju omladine. Istakao si primetan broj ravnih tabana i ukrštenih kolena“.

Pozvanom da otvori ovu temu osetila se zato što se, pored svega ostalog, bavi i pedagogijom u okviru svoje baletske škole.

„Da li si svestan da postoji nekoliko generacija koje su svoje prve korake pravile, ili trebalo da naprave, tokom kovida i lokdauna. U periodu kada je trebalo da hodaju, padaju i trče, bili su zatvoreni u stanovima bez terase i dvorišta, s ograničenim brojem koraka koje mogu da naprave?“.

Nisam bio svestan. Kada je to rekla, osetio sam promenu u vodi koja struji mojim telom. Kapiram da se tako osetio onaj snimatelj kada ga je hobotnica dodirnula i pobegla. To je trenutak u kojem stvari počinješ da gledaš drugim očima.

Hvatam sebe na pustom ostrvu u dobrom društvu. Kada si u pogrešnom, svejedno je da li ćutiš ili govoriš. Prvo se pogrešno tumači, drugo se pogrešno čuje. Ovde sam ćutao. Hvala, Ljubice.

Kada sam se iz Lisabona vratio u Beograd, počeo sam da pišem ono nešto što mi je o glavnom gradu Portugalije padalo na pamet kada sam sedeo u restoranu, jeo hobotnicu sa komadićima luka što nije ljut i posmatrao turiste koji po kiši špartaju kao da su na njoj rođeni. Međutim, to sam obrisao jer je studentska blokada RTS-a bila jedino o čemu sam držao da ima smisla pričati.

Usledio je Vaskrs, kraj Posta, a ubrzo nakon toga okončana je i blokada RTS-a. Jednog popodneva, kada je ostalo još deset minuta do 17 časova, krenuo sam u kafeteriju koja se zatvara u pet. Već sam bio spreman na to da je mašina za kafu očišćena i da ću espreso u svojoj omiljenoj kafeteriji moći da popijem tek sutra ujutro.

„Gde si ti, Stefančiću, kako je bilo u Lisabonu?“, pita ortak-barista. „E, oprao sam aparat, ali znao sam da ćeš doći, tako da sam pre toga napravio jedan espreso za tebe. Evo ga ovde“.

Tada sam odlučio da ipak nešto napišem. To nešto je ovo iznad. Onda sam pozvao prijatelje da im kažem da će sredinom maja na Silosima biti otvoreno Penjalište i da dovedu autistično dete. Prošle godine mu je prijalo.