.png)
„Pekara Ljupče“ uvek je bila lokalna stvar. Kao i za druge koji su odrastali ispod parka Tašmajdan, u blizini Botaničke bašte i Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ova zanatska pekarska radnja u Dalmatinskoj ulici br. 14, a posebno burek koji iz nje izlazi, za mene su značili podrazumevanu kategoriju.
Međutim, ono što podrazumevamo često ne vidimo kao bogzna kako bitno. A bitno je. Kao klinci nismo bili svesni da čekajući u redu ispred Ljupčeta zapravo čekamo u redu ispred pekare čija simbolika prevazilazi granice našeg kraja.
Ljupče je, ako govorimo o pecivu i bureku, ali i njegovom energetskom polju, važan za sve Beograđane. Bez obzira na to s koje obale Dunava dolaze. Nevezano za to da li im je bliža istočna ili zapadna kapija prestonice.
„Pekara Ljupče“ je obožavani kult. Između ostalog, u ovo novo doba, nijedna hipsterska recenzija beogradskih burekdžinica ne može da prođe a da se ona ne nađe na nekom od prva tri mesta.
**
Danas, ukoliko vas put nanese u Botaničku baštu, verovatno ste krenuli na džez koncert, promociju vina, gastro festival ili fotografisanje mlade i mladoženje. Pre više od tri decenije, kada sam sa kumom Banetom pravio avioničiće od papira, to je bio „najobičniji otvoreni park“.
Prašnjav, neugledan, sa psima lutailacama. Mesto gde uz pomoć cigli improvizujemo fudbalski gol i šutiramo loptu. Kada dobrano oderemo kolena - znojavi i zadihani - išli bismo na burek kod Ljupčeta. Majka nije mogla da kontroliše ljubav pa mi je, ako je prazan burek rasprodat, iz onog sa sirom vadila bele delove.
Kada sam porastao, prešao sam na taj sa sirom. Praktičnije je. I ukusnije. Ako mi opadne nivo sira u krvi, znajte da sam otišao do Ljupčeta. Ne smem da zaboravim njegov kolač od maka koji se uzima za poneti.
**
Mislim da sam bio šesti razred osnovne škole i sa Prokom i Srećkom čekao svoj red za burek. Ispred pekare parkirao se statusni simbol tog vremena - džip Mitsubishi Pajero. Iz velikog maslinastozelenog vozila izašao je bucmasti pekar, u beloj odeći prekrivenoj zrnima brašna. Bio je to Ljupče Mihajlovski lično.
Kao klinci nismo mogli da pojmimo da neko ko pravi burek može da vozi džip. Sada kada je Ljupče izbacio „more i more“ tepsija sa burekom, želim mu ne samo Pajero-a, nego ako Gospod da, ovaj gospodin, ukolko ga to vozi a vozi ga, trebalo bi da poseduje najraznolikiji vozni park. Zaslužio je.
Majka nije mogla da kontroliše ljubav pa mi je, ako je prazan burek rasprodat, iz onog sa sirom vadila bele delove
**
Ne voli mnogo da govori, ali kada to radi, radi iz stomaka. Uvek je prijatan. Kao i svaki životom ispunjen komšija, voli da „baci foru“. Ne može nasmejan čovek da pravi loš burek.
Sećanje me vraća i na situaciju od pre nekoliko godina. Moj drugi, tačnije prvi kum - Šone, bio je šef u premijum fine dining restoranu u Kopenhagenu. Kada je došao u Beograd da vidi porodicu i prijatelje, svratio je do Ljupčeta i zamolio ga da mu „umesi jednu tepsiju“.
Burek spreman za pečenje vakumirao je i avionom odneo za Skandinaviju. Tako su se i Danci upoznali sa zlatnom koricom delicije iz Dalmatinske ulice u Beogradu.
I sve dok je te zlatne korice, pričaće se o ljubavi između Beograđana i njihovog omiljenog Makedonca.
Feljton je napisan za makedonski magazin Portret. Fotografije ustupila Dragica Milić aka Draga Tontić.
Comentarios