Makaze

Proveo sam neko sitno vreme ispred glavnog ulaza u Operu i Teatar Madlenianum u Zemunu. Prvo sam bio unutra. Kada se čekanje pojavilo kao obaveza koja mora biti ispoštovana, izašao sam napolje da čekam na vazduhu. Čini mi se da svako čekanje brže prođe pod otvorenim nebom nego pod zatvorenim plafonom. Pročitao sam da je heimailos onaj koji je stalno u pokretu. Da pušim izvadio bih cigaretu i upalio je ako imam upaljač. Prošla je četa devojčica i dečaka u zeleno-plavoj sportskoj opremi sa grbom Zemuna. Trebalo bi da je negde u blizini kućica sa prozorčetom na dohvat ruke prolaznika. Kada se kucne na prozorče i neko ga otvori, može da se kupi svež kikiriki. Lepo je voleti odakle si. Utisak sličan tome imam kada prođem pored osnovne škole Braća Baruh na Dorćolu. Vole što su tu. Potpuno sam zaboravio na grožđe. Evo ga večeras na stolu. Crno grožđe teget boje. Ono zapravo nikada i nije crno, samo se tako zove. U stvari je teget, ljubičasto, plavosivo. Nisam vam rekao da su dva dečaka u koloni Zemunaca igrala papir-kamen-makaze. Nešto su hteli da odluče i bio je potreban jedan koji će iza odluke da stane, sprovodeći je u delo na očigled brojnih svedoka. PAPIR, KAMEN, MAA KAA ZE. Narodno je narodno.

17. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević