ONAJ ŠTO GA BOLI UVO

Foto: Nemanja Jovanov, veliki car

Evidentna je frkica na tržištu rada. Možda to i nije frkica, bolje reći tačka preloma. Moraće stvari da budu drugačije kako bi nastavile da se kreću i postoje. „Je l imaš nekog za ovo, je l imaš nekog za ono, ne mogu nikog da nađem…“, zvoni mi telefon. „Dobri su finansijski uslovi i postoji prostor za napredak“, klasična forica. „Ne mora da poznaje materiju, ja ću ga sve naučiti, samo da je neko normalan“, i to.

Priča se odnosi na polje mog delovanja - web i print novinare, grafičke dizajnere, marketing menadžere, kreativce koji mogu da podnesu operativu, operativce sa kreativnim predlozima. Ne bi se od mene moglo očekivati da završim inženjera za bespilotne letelice, mada intervjuisao sam jednog takvog, super momak. „Neće niko da radi“, kažu. Frkica je izgleda u svim industrijama, ne samo u mojoj.

A što se moje tiče, ne bih da likujem, ali je u najmanju ruku pravedno što je balon počeo da puca. Do te mere se pretegao da nije mogao više da izdrži čitav. Koji balon? Onaj gde klinci za 35 hijada dinara imaju normu da objave ili dizajniraju osam tekstova dnevno, od čega dva treba da budu autorska, da sve to podele na svakoj mogućoj društvenoj mreži i da za sutra naprave plan šta i kako. I to tako u nedogled, nije prolazna faza i usputna stanica. Izduvaju jednog, pa uzmu drugog i u krug.

Uz sve to, treba da urade i nešto za klijenta, jer je gazda juče u kafani to obećao svom drugaru, takođe gazdi nekog drugog biznisa i nekih drugih ljudi. Oni da mere svoje piše a klinci da im titraju jaja, to je matematika.

Svi smo bili ti klinci, a novi klinci nisu ti klinci. Manir novih generacija je da traže dobre uslove za sebe, odmah. To ume da deluje čudno, da ne kažem šokantno, pogotovo ako se uporedi sa solju koju smo mi pojeli da bi do dobrih uslova došli. Znojem koji smo prolili. Ali možda to samo ne treba porediti i sve okej. Zapravo je ključ u tome da ne porediš, ali nije lako, emocije jbg.

Sa druge strane, podjednako neumesno je i ono što je patentirala moja generacija – zarađivala gazdama lovu, jer su nas roditelji odrasli u socijalizmu vaspitali tako da se trudimo i radimo, a kockice se sklapaju, napredak dolazi gradacijski.

Istina je između. Kao da trčimo za njom, ali hajde…

Nije da sam vlasnik firme pa me kriza na tržištu rada tangira kao čelnike korporacija, ali se kao posledica svega što sam do sad radio dogodilo to da sad imam neke mlade ljude koji rade sa mnom – novinare, dizajnere, montažere – pa mi je ova tema zanimljiva. Neću da kažem kako imam ljude koji rade za mene, jer ne verujem u vertikalu nego u horizontalu, zajedno smo u igri i širimo se na više polja. Ja mogu da preuzmem odgovornost. Rejverski stav.

I sve što želim, ako me neko pita u vezi sa klincima, jeste da su nešto. Da imaju neku svoju priču i fazon, mimo posla, da ih zanima nešto, šta god. Da znaju gde teraju a ne da ih posao nekud tera. Jer će zapravo iz toga što su nešto crpeti ono što je potrebno i za posao. Najvažnije je ono „nevidljivo“, ispostavlja se, manite me CV-ja.

Svoje poslodavce sam nervirao jer sam nešto. To je bilo jasno čitljivo koliko i Fanteove knjige. Tumačili su me kao nezainteresovanog za posao, čast izuzecima. Tako je bar bilo ranije. Istine radi – sada se to lagano menja, dosta lagano, ali ekspanzijom modernih IT kompanija upoznali smo se sa poslovnom kulturom gde firma, ako treba, svom zaposlenom isfinansira odlazak na triatlon, shvatajući koliki je to benefit za imidž preduzeća. I to je fejk fazon, ali se bar dešava, bolje nego da se ne dešava.

Reći ćete kako sam imao loše poslodavce i da je ovo što pišem zapravo do specifične situacije i okolnosti. Možda, ali ovde pričamo o nečemu drugom. Ne gotivimo kada je nekom dobro. Da li je to izazvano ratnim nemaštinama ili nečim drugim, ali je fakat da tuđi uspeh čitamo kao sopstveni neuspeh. Sad sam se malo zaglavio s ovim uspeh\neuspeh, ipak su to zamagljeni pojmovi, pa hajde da pojednostavim.

„Boli tebe uvo, uživaš“, kažu kada me sretnu na kafi. A da je srčem iz šolje za jogurt ispred preduzeća, zajedno sa Mirom i Žikom koji srču dugački LM, tad bih bio dobar radnik. „Gde si ti tako pocrneo, je l si bio na moru?“. Nisam, na suncu sam, šetam kera, treniram, krećem se, ne gledam TV. „Ma ne treba njemu plata, vidiš da ima“, čujem. Hvala Bogu, mislim, nemam, ali drago mi je što izgleda da imam, shvatiću to kao komplimet, a šta mi treba? Treba mi poštena nadoknada za ono što sam ti napravio i iskreirao, žao mi je što nisam grbav i sa podočnjacima da bi ti bilo lakše, tačnije nije mi žao, drago mi je, i to nije tema. Jesam li uradio šta treba ili nisam? „Jesi“. Pa hajde onda i ti na kafu, ne spašavamo planetu.

Nervirao sam svoje poslodavce jer imam svoju ekipu, kao i svako ko živi i radi tamo gde je odrastao, ništa toliko teško za prihvatiti. Ovo nije bilo tako jasno čitljivo kao ono iznad, ali kada se zagrebe, vidi se, kao što se jagode slažu sa bosiljkom na drugu loptu.

Završim šta imam i palim kod svojih drugara, nisam se preterano zadržavao u poslovnim krugovima i kapiram da mi je to davalo inspiraciju za kreativu. S druge strane, gubio sam potencijalni kapital jer se nisam šlihtao delegatima u košuljama i šimikama. Nosim taj krst, sve okej. To će se verovatno promeniti kada mi stigne potomstvo i budem morao klince da šaljem na rekreativnu. A možda i neće, videćemo.

Da vas ne davim mnogo, jasno vam je. Čak je ona paušalna odredba da gazdama ne odgovara da budeš bolji od njih, na našem tržištu, jako često tačna i potvrđena. Naravno, život ti nanese i velike face, pa onda skontaš da velike face gotive kada je drugima dobro, ali to su samo velike face. Ne bi bilo zabavno da su svi face, onda ne bismo znali ko je faca.

Gazda ne želim da budem, a želim da mladi budu nešto, nek im bude dobro i još bolje, gazde ko jebe. Kada je mnogo posla, još lepši da budete, baš tad. Kada je novčanik prazan, držanje ne treba da bude takvo. Pričam o stavu. Nikako klošarska priča i građenje imidža na kukanju, nikako.

Drugar je slavio rođenje svog deteta u jednoj kafanici koja je srušena u Savamaloj. Pravili smo rejvić od te kafanice. Rejv nije tip muzike i žurke, nego svest da svima bude dobro, bez mrštenja. Plemenski pristup. Ušao je klinac romske nacionalnosti i prosio. Dali smo mu brda sitniša. Uzeo je to brdo, otišao do muzičara, dao im sve i naručio Đurđevdan. Boli ga uvo, smejao se.