top of page
Search
  • akcijanjestefan

PO ISTINITOJ PRIČI


Fotografija: Džela
Fotografija: Džela

Danas ću probati da biram “dosadno” društvo - istinu. Kod nje je mnogo zvanih, ali malo izabranih. U po bela dana, čini mi se da vlada najmračnija noć, jer sam sinoć pio pivo koje mi nije dobro leglo. Ječam je od mene napravio skulpturu koja se sada u tami njiše na vetru.


Sveštenik staloženo čeka trolejbus i podseća me na Eluida Kipčogea. Pre nego što sam sinoć izleteo u društvo koje mi ne prija, odgledao sam dokumentarni film o najboljem maratoncu sveta i zapamtio njegovu rečenicu: Način na koji razmišljate o bolu je način na koji živite. Iako ne trči maraton, sveštenik o tome sigurno zna nešto više. Boli me stomak od ječma, ali se ne bih usudio da kažem kako sam veliki poznavalac bola.


Zašto sam sinoć izleteo u društvo koje mi ne prija? Zato što sam tražio potrvdu da društvo koje mi prija - da je to ono što mi stvarno prija - i ovo je bio mazohistički način da do takve potvrde dođem. Bilo je to traženje istine, a pivo? Pivo je priča.


Kakvu utehu pruža istina u poređenju s pričom? Šta čovek ima od istine u pola noći, u mraku, kad vetar u dimnjaku zavija kao vuk? Kada svetlost baca senke po zidovima spavaće sobe, a kiša kucka o prozorska okna svojim dugim prstima? Tada ne očekujemo da nam u pomoć pritekne koščata istina bez krvi i mesa, nego nam treba ušuškanost, udobnost priče. Da nas u naručju ljulja pouzdana, utešna laž, ili pivo.


Postojanje crvenih kakao zrna koja se uzgajaju u Ekvadoru i Brazilu dovela su savremeno društvo do postojanja Ruby čokolade, to je ona pink boje. Lepa priča. Uprkos priči, idem u Štarkovu prodavnicu na Trgu Nikole Pašića da kupim čokoladica s ukusom kafe, na merenje, tako mi je došlo, ne znam da li je istina ili priča. Odatle nastavljam ka Knez Mihailovoj da platim račun za telefon.


“Što ne plaćaš onlajn, brže je i jednostavnije”?

- Jeste, ali nekad mi je okej da se prošetam i uradim to uživo.

“Ti si lud, trošiš vreme bezveze…”

- Nije nam ni ono pivo sinoć bogzna kako obogatilo vreme, pa smo mu ga dali, a nije i da sam (od)rastao u Oslu pa da mi je pragmatizam drugo ime. Ima nešto i u “mazohizmu”, kaže Kipčoge. Njegova istina zaslužuje povratak u sadašnji trenutak.


Ne znam kada ste poslednji put plaćali račun uživo, ali ako to uradite u Knez Mihailovoj, velika je verovatnoća da će te sudelovati nečemu čemu svaki put sudelujem u ovoj priči, pardon, istini: stariji čovek se žali da je prevaren, a radnik ga rutinski sluša kao da slične “matorom” sluša svakog dana. Ili je dobio neispravan telefon, ili mu je račun veći nego što je potrošio, ili mu nešto nije u redu sa karticom i kakav je to način, pita se, ali stariji čovek priča priču. Jednom mu je virila limenka piva iz cegera.


Akutni stil života koji praktikujemo, naivno smo nazvali brzi.


Nastavljam šetnju ka Saboroj crkvi, bol u stomaku postaje podnošljiviji, pojeo sam sve čokoladice sa kafom, a čini mi se i da se dan razdanio. Volim crkve, crkve kao građevine, da ne ulazimo u njihov religijski aspekat, nego ulazimo u njih kao zdanja. Koliko je ručnog rada uloženo, koliko je posvećenosti bilo potrebno, stolarija, freske, sve je lepo. Ljudi unutra govore tiho i veličina građevine u koju su kročili budi u njima pristojno ponašanje, čak i ako se nisu bavili osvešćivanjem zbog čega je to tako.


Od Kosančićevog venca se spuštam ka Pristaništu i dešava mi se ono o čemu piše nova dobitnica NIN-ove nagrade Danica Vukićević u romanu Unutrašnje more:


“Nešto nalik poznatom zvuku. Pa da li je to moguće? Neko trese tepih? Posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako čest u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni razboj ispred zgrade.”


Danas ću probati da biram “dosadno” društvo - istinu.




340 views0 comments

Recent Posts

See All

PRAG

MANIRI

Comments


bottom of page