top of page
Search
  • akcijanjestefan

POZDRAVI KUĆI


foto: Petar Đorđević
foto: Petar Đorđević

Uvek sam jedva čekao da u Zoološkom vrtu dođem do kućice tamnozelene boje, u kojoj su boravile zmije. Nalazila se naspram bazena gde su foke, jedna poznata foka zvala se Olga i svoj selebriti status nesebično je delila sa majmunom Ćitom. Ne znam da li su zmije i dalje u toj zelenoj kućici, Olga sigurno nije u bazenu, a Ćita se pretvorio u bronzanu statuu, onoliko. Ne znam ni da li je Zoološki vrt i dalje tamo gde je bio.


Nisam bio siguran da li se zmija plašim, ili ih volim, izazivale su mi osećaj nelagode kao kad te zagrevanje za žurku pukne dok si u taksiju. Žvaćeš žvaku kao Al Paćino i otvaraš prozor. Brzinom mungosa vadiš hiljadu dinara iz novčanika, taksisti kažeš „u redu je“ i gledaš da ti novčanik iz ruke ne ispadne u patiku, dok grudima probijaš obezbeđenje, iako ti se zadnjica još uvek nije odlepila od zadnjeg sedišta Opel Astre.


Činilo mi se da snaga sabijena pod hladnu zmijsku kožu može predstavljati opasnost za mene, a istovremeno sam jedva čekao da uđem u zagušljivu prostoriju i vidim ih kako su obmotane oko grana koje liče na grane bonsai drveta. To je sve kad sam bio klinac.


Sada, jeftinim i površnim istraživanjem o spiritualnim relacijama između čoveka i životinja, moglo bi se nagovestiti da je zmija moja senka, koju bi trebalo da osvestim, saživim se sa njom, i ona mi neće činiti ni loše ni dobro, pod uslovom da je što pre prihvatim kao svoju senku, dok svako odlaganje tog prihvatanja produbljuje nelagodu i neznanje volim li ih ili ih se plašim.


Hipokrat je sigurno znao nešto podrobnije o ovome, ali ne bih da vas zamaram, osim što sam postao svestan da je jak čovek onaj koji je svestan svoje snage. Ume da je zauzda i ne zloupotrebljava je. Svestan svoje senke.


Zavoleh peruanske jagode kao nedelja vojnika. I vojnik nju. Jedem ih nedeljom, ima ih u „Malom Kaleniću“, ne znam zašto se zovu jagode jer liče na mali čeri paradjz žute boje, a ko će ga znati i da li to baš iz Perua stigne dovde, na opštinu Vračar. Tekstura podseća na belo grožđe, ukus na kivi. Uglavnom, kiselkasto je i lepo.


Lepo kao lepota TV kadra revijlanog umetničkog klizanja u paru. Sloumoušn skoka i doskoka, okreta u vazduhu, velikih trepavica koje trepću i bacaju senku na obraz s rumenilom. Mmm.


Naša škola snimatelja obučavala je Japance za snimanje živog prenosa odbojkaške utakmice. Kažu da smo u tome bili besprekorni. Snimatelji? Pa Holivud ima dosta prezimena na „ić“. To je istina koju bi mogao da izgovori oficir.


Oficiri su na televiziji govorili kakvo nas vreme očekuje sutra. Oficiri govore istinu, a žene ih vole. „Očekuje nas baš lep dan“, govorili su. Ne bi bilo dostojanstveno da unose nemir najavom „krvavih kiša“, „nezapamćenih nevremena“ i „oluja“ za koje nećemo verovati kakve su, a kamoli da možemo poverovati kakve bi tek mogle da budu. Nije oficirski.


U opuštanju najviše pomažu dobra dela. Jače nego slabe droge. Istina je da se na dobra dela navlačimo teže nego na lake droge. Eksperimentišemo. Iako ne baš dovoljno. Da li postoji najmoderniji oblik mozga? Ovim pitanjem ide se u patetiku, a petetiku niko ne voli.


S druge strane, licemerje je čest motiv savremenih autorskih dela, na Twitteru verovatno i najdominantniji. To mi liči na pleonazam, jer živimo licemerno vreme u totalu. Izopštavtavanje jednog slučaja od celine, celine koja je u celosti licemerna, deluje kao priča o zelenoj travi. Nebo je plavo, ma nemoj.


Ja sam licemeran, ti koja čitaš si licemerna, ti koji čitaš si licemeran, svi smo. Iz najjednostavnijeg razloga: zahvatili smo tu turu. Pa, ruskoj mački je zabranjeno da se takmiči na svetskom takmičenju za mačke zato što je ruskog porekla. Nismo tu odluku doneli mi, ali ilustrujem. Otkrivanje licemerja bilo bi interesantno među vitezovima. Ovde i danas - podrazumeva se.


Život na selu? Pitajte one što su sa sela došli u grad, zašto im se u selo baš i ne vraća. „Je li, ti si beše onaj što ide po kućama, pije i jede za džabe?“, reče seljak Memedoviću.


Teror pozitivnog razmišljanja čini me nervoznim. U njegovom društvu želim da sam gladan. Tek toliko da osetim nešto drugo. U agresivno zadovoljnom čoveku čitam nezadovoljstvo. Pusti ti mene da procenim i steknem sliku. Kakva god bila, pozitivna ili negativna, nek je živa, deca u Somaliji ne bi razumela mantru „sve je na nama“ i baš bi morao debelo da se potrudiš da im je objasniš.


Sahrane neretko budu dostojanstvenije od svadbi. I za to su krive nedostojanstvene svadbe. A sahrane pokrenu pitanja od kojih bi mogli da imamo koristi. Na jednoj srećem sveštenika Petra. „Pozdravi kući“, kaže mi.



178 views0 comments

Recent Posts

See All

PRAG

MANIRI

Comments


bottom of page