.png)
Ima dosta fitnes devojaka, ali nema mnogo fitnes devojaka koje će svojim mišićavim nogama zgaziti na dasku koja ima šmirglu i točkiće, i skejtom se voziti kroz grad. Delivery freedom.
Sara Petrović je jedna od tih kojih nije mnogo. „Praktično je“, kaže za skejt kao da bira jagode na pijaci, a ne kao da vozi dasku za koju mi je bio potreban čitav dan da naučim samo jednom da se gurnem. Pada mi na pamet intervju sa legendom skejtbordinga, Tonijem Houkom: „Ne prestaješ da voziš skejt zato što si mator. Nego si mator zato što si prestao da voziš skejt“.
S jedne strane, Sara udžbenički ispunjava fitnes obrazac, ako takav postoji - studirala je DIF, trener(ka) je u MAVIC Fitness & Lifestyle centru, ambasador je nekoliko fitnes brendova… Uprkos obrascu, „ne divlja“ na mrežama - na njenom storiju završi tek po neki trening. To mi se dopada.
Međutim, u oko upadaju OCR trke, uzbudljive trkačke avanture koje beleže osetan rast popularnosti od korone pa na ovamo. Sara je tu dokotor(ka). Nalazimo se da mi prepiše recept.
Gledam kako se približava - desnom nogom gura vreo asfalt, levom stabilno stoji na longboardu, kojem je na unutrašnjoj strani daske zalepila nalepnicu Kite Loop. Skejt nije jedina daska koju tera, na talasima je i kajt.
Ada Bojana nije umešala svoje prste samo u njenu kosu i ten, nego u pristup životu. Ima nešto hipi u njoj, slobodu sam već spominjao. Reklo bi se da je kod nje to stvar vaspitanja. „Živela sam u Australiji jedno vreme“, kaže. Možda je to odgovor?
Sa daske je skočila u zagrljaj, iako se ne poznajemo (dobro). Ostao sam da se krijem ispod pitanja: Jebote, zašto sve devojke ne voze skejt kada im ovako dobro stoji? A i Sara se malo postidela. Gaga Nikolić bi rekao da je to zdravo.
Ljudi nerado prihvataju kada čovek ne želi da živi „mali“ život. Zbog toga trućaju one priče „lako je njemu, njegovi imaju kintu“; „lako je njoj, ćale joj ostavio salon“… Sa Sarom se, između ostalog, nalazim da saznam kako je uspela da bude lagana kao što jeste. Kod nje je to jednostavno: „Hajde sa nama na trku, šta ti fali…“, p(r)oziva me. Čujem kako mi plaču Ahilove tetive. Kažu da je dobro isplakati se.
"Ne prestaješ da voziš skejt zato što si mator. Nego si mator zato što si prestao da voziš skejt"
Sara je rođena 1995. godine., kada sam krenuo u prvi razred osnovne škole. Pre prvog septembra, sa predškolskom zajednicom bio sam na letovanju u Sutomoru. Kada smo se vratili u Beograd, pokupili su me roditelji i sećam se nesvakidašnje velike gužve u gradu, nekog dima, baklji, euforije, pesme, dreke i vike. Na Balkonu ispred (neke od dve) Skupštine, Beograd je slavio sa košarkašima Jugoslavije, koji su na Evropskom prvenstvu u Atini osvojili zlatnu medalju. To je bilo ono prvo veliko takmičenje posle sankcija, kada je Sale Đorđević punio Litvance trojkama, a Danilović poslao Sabonisa na klupu da roni suze. To je ono kada su Hrvati sišli sa postolja za dodelu medalja - nisu mogli da podnesu naše zlato. Bravo komšije! „Hvala“ vam za leto, devedesetpeto.
Kao što rekoh, Saru redovno viđamo kao pobednicu trka sa preprekama, u prirodi, u blatu, kako se rve sa deblima od drveta, penje uz konopac ili baca koplje u metu. Kako, jebote, a i zašto?
„Na glavu“, ispaljuje. „Prvo, nema šanse da bih za vreme trke stala. Drugo, uvek sebi postavim pitanje – Ako odustaneš od trke, to znači da odustaješ i od svakodnevnog života?“. Ovo je ispričala malo smešnije nego što umem da napišem, čisto da javim.
Psiholozi bi rekli da se u OCR mazohizmu krije beg od nečega. To svi radimo, bežimo, ja prvi idem na stene. Pod uslovom da taj beg ne ugrožava okruženje. Bolje da bežimo uz pomoć OCR trke, nego uz pomoć pića sa drugaricama koje se, mislim na piće, ne nužno ali prečesto, završi sa jednom i po paklom popušenih pljuga, gomile otvorenih tema, a nijednog zaključenog rešenja.
OCR trka, ako ništa drugo, nudi suočavanje sa neprijatnim. Sara ga oberučke prihvata. Pljuge ne čadi, udiše život. Jedna od defnicija ekstremnih sportova, u koje možemo svrstati OCR, jeste potreba savremenog čoveka da se oseti živim. Mora li baš da se valja u blatu da bi bio živ? Ne znam, evo vi mi recite. Račune plaćamo onljaln, tako beše? Da ne zaboravimo: „OCR Trke su jako zabavne, to je poenta“, podvlači Sara. Svako ima svoju zabavu, da budem diplomata.
Sara Petrović nije devojka na note, ali ima svoju simfoniju. Kada se nasmeje, ćošak usne spoji joj se sa „adabojanksim“ pramenom kose. Kroz osmeh i pramen, pita me: „Iiii, je l idemo na trku“?
Dobio sam recept. Za lek se ne kaže hvala!