top of page
Search
  • akcijanjestefan

UNUTRAŠNJA SNAGA

Mentalnu snagu crpim iz nekoliko izvorišta, ali sva ona polaze s iste tačke. Pitanja Ko sam ja?



Rođen sam u srećnom braku roditelja koji se vole. To je osnovni izvor i baza svega, pa i unutrašnje snage. Šta god bilo naspram, zadatak ili problem, gledam da se s njim suočim tako da i moji roditelji mogu biti ponosni. Tu dodajem i porodicu koju nisam nasledio nego je gradim. Imam za koga da se borim.


Odrastao sam u Beogradu. Moglo je da se desi da se rodim ko zna gde, ali pošto sam iz ovog grada, moja obaveza je da svojim delima budem njegov dostojanstvenik. Držim da bi tako trebalo da razmišlja i Nišlija, Novosađanin, Kragujevčanin…


Da li sam svojim tekstovima i emisijama ovaj grad i ljude koji ga čine napravio boljim? Da li će me pamtiti po dobrom? Da li će me uopšte pamtiti? To me pokreće.


Detinjstvo mi je obeležio karate. Poređenja radi, danas u borbi ne bih mogao da pariram ni prosečnom borcu, brzina i osećaj su mi ostali negde tamo, zajedno sa medaljama po kojima pada prašina, ali ono što sam gledao da ne napustim je pristup. Karate karakter.

Ako sam zbunjen, zamislim šta bi devetogodišnji Stefan karatista uradio? Sigurno bi pojednostavio stvari. Obukao kimono, vezao pojas i nastavio da trenira.


S tim u vezi, imam jednu slikovitu referencu, scenu iz filma Poslednji samuraj. Često se setim kako Tom Kruz u japanskom plemenu uči veštinu mačevanja, a majstor mu priđe i kaže da greši jer mnogo misli. Misliš o tome kako držiš mač, misliš o tome ko te gleda, misliš o tome šta ćeš uraditi… Nemoj mnogo da misliš.


Veliki broj nas ne pravi nuklearno naoružanje, niti rešava važna geopolitička pitanja. Dobar deo naših odluka uopšte nije strašan. Reaguj, ništa nije previše tragično. Ispraviće se, ili neće, ali reaguj, preseci, molim te. Odlučnost se može naučiti.


Ako sam zbunjen, zamislim šta bi devetogodišnji Stefan karatista uradio? Sigurno bi pojednostavio stvari. Obukao kimono, vezao pojas i nastavio da trenira

Završio sam gimnaziju i fakultet, možda precenjenje i ne tako važne kategorije za realan život, ali poklonio sam im svoje vreme. I kada mi deluje da je obrazovanje obezvređeno, kada ka meni ide nezaustavljiva lavina provincijelne brzopletosti, kada imam posla s agresivnim neznanjem i nasilničkom neinformisanošću, kažem sebi da mi u fioci stoje indeks i diploma. To me obavezuje da ostanem na putu emancipacije i afirmacije. Daleko od toga da je lako. U mnogo situacija moram sebi više puta naglas da ponavljam gore napisano. Pa ni tad ne uspem da se izdignem…


Da li sam svojim tekstovima i emisijama ovaj grad i ljude koji ga čine napravio boljim? Da li će me pamtiti po dobrom? Da li će me uopšte pamtiti? To me pokreće

Ogromnu unutrašnju snagu pronalazim u svojoj omiljenoj fizičkoj akciji. Sportskom penjanju ili free climbingu. Da se razumemo, ne želim da se predstavljam kao ljubitelj prirode. Ja sam ljubitelj sporta, a sport koji sam izabrao dešava se u prirodi, tačnije na steni.

A dodir sa stenom je veoma specifičan. Dok se penješ, stopalo ti je na jako sitnom gazištu, osećaš da ćeš skliznuti za sekund, a treba da ideš gore. Pa ti hajde.

Prsti šake su ti naslonjeni na oštar deo stene, peku te, hoćeš da se pustiš, a treba da ideš gore. Pa ti hajde.

Sunce udara o leđa, znoj pada u oči, pitaš se zašto to radiš, a treba da ideš gore. Pa ti hajde…

I kada to iskusim, kada se sa stene vratim u grad, sve mi deluje bezazleno. Svaki problem izgleda rešiv. Govorim o osećaju koji imam. A osećaj je snaga. Pa ti hajde.


Veliki broj nas ne pravi nuklearno naoružanje, niti rešava važna geopolitička pitanja. Dobar deo naših odluka uopšte nije strašan. Reaguj, ništa nije previše tragično. Ispraviće se, ili neće, ali reaguj, preseci, molim te. Odlučnost se može naučiti

E sad, život ume da opauči. Nokautira toliko jako da ti se ne ustaje. Tada ni odgovori na pitanje Ko sam ja nisu toliko jasni. Deluje da ne pomaže ni porodica kao baza, ni karate, ni škola, ni penjanje… Šta tada?


Tada unutrašnju snagu vadim iz toga da jedino što o životu sigurno znamo jeste da mora da se živi. Bio sam brži od ko zna koliko hiljada drugih spermatozoida, tu sam gde sam, sve je bolje nego da sam onaj spori što nikada nije osetio život. Kakv god on bio. A dobar je.

179 views0 comments

Recent Posts

See All

PRAG

MANIRI

Comentarios


bottom of page