Vidimo se

Nakon 30 minulih, danas je poslednji dan izazova koji podrazumeva da svaki dan pišem i objavljujem tekst u formi bloga. Na ideju da u pisanoj formi zabeležim ono što sam primetio, osetio, o čemu sam razmišljao ili nešto što sam apstrahovao, rečju - da vodim Akcijanje dnevnik - došao sam iz nekoliko razloga. Neću ih ređati po važnosti. Prvo, naišao sam na reč „džipitaš“, kojom nazivamo čoveka koji za sve živo i neživo konsultuje Četdžipiti. Da stvar bude zabavnija, platforma na kojoj pišem i objavljujem tekstove ima veliki prozor u koji je moguće ubaciti nekoliko reči o temi koja vas zanima. Zauzvrat dobijate gotov tekst. Poželeo sam da ne budem džipitaš. Drugo, na internetu postoje različiti izazovi. 30 dana s ovim, 30 dana bez onoga. Hajde da 30 dana pišem i objavljujem crtice iz života. Nekome liči na Sorentinove „Nevažne tačke gledišta“. Treće, dao sam reč da ću voditi Dnevnik, a data reč obavezuje i poziva na disciplinu. Disciplina je, ako ne majka, onda u najmanju ruku rođena sestra stvaralaštva za koje se interesujem. Četvrto, dobar deo ličnog i profesionalnog vremena pisao sam nekoliko tekstova dnevno za druge. Zašto sada, kada to ne radim, ne napišem jedan dnevno za sebe. Peto, ovo je bio izazov za prijatelja i dizajnera Vasu. U jednom delu dana, za koji se nikada precizno nije znalo kada će tačno biti, Vasi bih poslao naslov i temu teksta. Predveče, Vasa bi vraćao vizuelno rešenje čiji je rečnik neretko bio dovoljno snažan sam za sebe, bez mog teksta. Vaso, brate, izgurasmo, ljubi te brat. Šta se desilo na kraju izazova? Ništa. Ništa nije ni trebalo da se desi. Trenirao sam pisanje. Nekome su treninzi prijali, neko ni ne zna za njihovo postojanje. Ionako sve što traje, traje jer se ne forsira. A mi, mi smo onaj nikad objavljeni tekst o tome kako se u toku noći, u krevetu, u snu, tražimo šakama da se stisnemo u zajedništvo. Vidimo se u Novom Sadu.

31. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević