Čarape

Među čarapama sam pobrojao one za trčanje, letnje-plitke, planinske-duboke i gomilu dotrajalih koje bi trebalo da bacim pre nego što se izujem u gostima. Hteo sam da kupim Dickies, nose ih radnici i skejteri, a radnici i skejteri treba da imaju pouzdane čarape. U tržnom centru je opcija grejanja vazduha bila nesrazmerno pojačana u odnosu na atmosferski vazduh. Toplota koja se ne rešava skidanjem u majicu kratkih rukava. Pocrveneli zulufi. Video sam da nisu izložene čarape u mojoj veličini, nisam pitao da li u magacinu ima većih, koncentracija i interesovanje bili su na minimumu. Sve što sam hteo je da što pre napustim toplotni objekat. U Ulici Kneza Mihaila sedeo je ogroman bernandinac. Pored njega bio je čovek s muzičkim instrumentom. Nekoliko desetina metara dalje, još jedan ogromni bernandinac pored bake koja ne svira. Algoritam bernandinaca koji treba da probudi emociju. Pas srpskih vitezova zove se Silvan. Nije zalazio u centralnu ulicu. Očit je uvećan broj sedokosih prodavaca u crnim jaknama koji peku kesten i kukuruz. U Knjižari Akademija shvatam da su one „stone knjige“ o modi i fotografiji, one velike i debele, mnogo moćniji poklon od odeće. Ukus je retka kategorija. Ređa od inteligencije. U Ulici je izložba Prado na otvorenom, koja broji 30 reprodukcija najpoznatijih slika iz zbirke najvažnijeg španskog muzeja. Konstrukcija koja drži slike De Goje, Velaskeza i El Greka za asfalt je pričvršćena velikim betonskim blokovima. Nisam bio siguran da beton treba na taj način da bude transparentan, ali nisam bio siguran ni koju alternativu bih mogao da ponudim. U Restoranu Lovac pored stola je prošao konobar koji nije bio zadužen za moj sto i pitao da li je sve u redu. U liftu se kaže dobar dan i kada ne poznaješ onoga sa kim se penješ na sledeći sprat.

27. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević