top of page
Search
  • akcijanjestefan

ČUPAVI, ZNOJAVI I SREĆNI

Beograđanka Jovana Perišić stanuje u Nišu, diplomirani je arhitekta ali živi od sporta, vodi Fitnes Revoluciju, trenira crossfit i profesionalno se takmiči. Svestan da južnjaci ne vole ništa što je umereno, krećem ka meraklijama po svoju meru akcije i roštilja. Liiii…


Jovana Perišić i Stefan Tošović, Akcijanje, Foto: Luka Šarac
Jovana Perišić i Stefan Tošović, Akcijanje, Foto: Luka Šarac

Ručka od baterije za tuš okrenuta je do kraja u plavo, ali je voda i dalje mlaka. To je početak jednog od najcrvenijih dana avgusta. Moj osećaj pod vodom, u kolima potvrđuje priča na radiju. Sparno, temperatura čak do 38 stepeni Celzijusa, obaveštavaju.


Menjam na Slovo ljubve, pa Radio Beograd 202, slušam Sade, univerzalnu radijsku princezu, princezu generalno, Bob Marliju i njoj nijedna dekada ne može da stane na crtu. Neprevaziđeno su prijatni za automobil, kao Sting, Moloko, Moby, Gipsy Kings


Pre kružnog toka na Trgu Slavija, radio prekidam diskom na kojem je saudntrek filma Trainspotting. Plejer ga učitava efikasno ali bez žurbe, razumem ih obojicu, i jedan i drugi su se pregrejali. Born slippy.


Jedem prazan kroasan u kom je dosta putera. Taj puter učinio je kroasan jako ukusnim, mali je ali se topi. Prelivam ga sa 250 mililitara filter kafe koja se u šolju spušta preko dve kocke leda. 8.30 je, oko 17 je u planu niški roštilj, ako Bog da. Rupa u stomaku biće golema i spreman sam da joj to omogućim kako priliči.


Volim da radim na prazan stomak, agilniji sam. Nejedenje je najbolja loša stvar koju možeš da uradiš za uspešan dan. Obezbeđuje umni rast. Radim to jednom nedeljno.


Ne mislim na izgladnjivanje, nego na nerazmišljanje o hrani. Isključiš alarm za apetit i radiš. Kada shvatiš da nisi od šećera, da se ništa loše nije desilo - porasteš.


Jedan kroasan je okej, ima dovoljno soli i masti.


Na Fontani stičem suvozača, drugara i fotografa Luku. Gepek Honde postaje bogatiji za rasvetu - lampu, baterije, stative -, i ranac sa objektivima. Dok smo se iz Omladinskih brigada spuštali na autoput, ventilaciona rebra Hondine kontrolne table odlučila su da nam potpuno neočekivano saopšte neprijatnu vest: nema freona, bez klime do Niša, preworkout. Još jedan rast, jer kad' je lagano to je samo jagoda na vrhu torte.


Sede vlasi počinju da mi se kondenzuju u ufrćkane čuperke. Luka nema tih problema.


Sipao sam čorbu za osam hiljada dinara. Ispostavilo se da je to dovoljno za tamo i nazad, vožnjicu po Nišu, vožnjicu po Beogradu. Putarina je 980 rsd u jednom smeru. Počinjem da pričam Luki o svom prvom susretu sa Jovanom, a ona mi baš tad piše na instagramu: Javite se kada budete blizu. Ko je veštica? Ona ili ja? Ili Luka?


„Bila je prošle nedelje na treningu u Beogradu. Našli smo se posle toga na Palasu. Lagana je, popila je kafu, pa još jednu, nije jela ni posle treninga ni sa mnom, šejkove ne pije. Opušteno, ješću kod mojih, rekla je. Roditelji joj žive u Beogradu. U Niš je otišla zbog supruga, ljubav znači“, pričam. Dodajem da ima 76 kg mišića.


- Vidi se na fotkama da je snažna, ali ima lepe crte lica - Luka.


„Nežne crte lica, snažne crte tela. Verovatno bi dobro fitovala Sorentinu za neki njegov film, on gotivi kontraste. Gledah pre neko veče La grande bellezza, ponovo, počev od one scene na terasi, kada grof govori dami: Volim ironiju, ali kada je puna otrovnih opaski, prerasta u nešto drugo - u frustraciju“, digresiram.


Nejedenje je najbolja loša stvar koju možeš da uradiš za uspešan dan

Skoro tri sata vožnje bez pritiska u glavi, bez klime u kolima, sa dosta slatke priče i malo slanog znoja, stižemo u Niš. Obilazimo oko niškog Čaira kao kiša koja ne pogađa kragujevačkog Čika Daču.


Između teniskih terena i bazena je hangar Fitnes Revolucija, veći nego što sam očekivao. Nije oduvek bio tu, prostor se osvaja deo po deo, širina se stiče iskustvom. „Nekadašnji vlasnici kluba hteli su da okrenu novi list u životu. To je značilo da ja preuzmem klub i sa stare adrese ga premestim ovde“, zvuči jednostavno, kao i pretežno sve što Jovana govori. Ne deluje kao cura kojoj bi na pamet palo da proba rivotril i uplati sesije psihološkog mapiranja ličnosti.


Odmerena je, lepo vaspitana, rečenicu završava ekspresijom: donjom usnom gurne gornju ka gore, reklo bi se da tako prikriva stidljivost. Stid spašava čovečanstvo.


U crossfitu je deceniju, onoliko koliko je i ova veština kod nas. „Trenirala sam penjanje, karate, kik-boks, različite vrste fitnesa, dok mi jednog dana trener nije rekao da otvara crossfit klub. Videla sam šta je to i ostala“. Svaki put je na programu neki drugačiji trening i „postoji toliko različitih varijaca od samo tri osnovne vežbe“, opisuje razloge adikcije.


Išla je preko grane po licencu CF trenera level 1. „Uskoro ću da apliciram i za level 2“.


Zvučnici Fitnes Revolucije pod patronatom su stihova ljutih momaka iz Bronksa. Ulaze mi u nervni sistem zadnje lože. Tragovi magnezijuma na podu znače da ne sme biti proklizavanja, kofe su svuda gde bi trebalo da budu. Na ogradi koja hangar deli od borilačke sale, zategnuta je srpska trobojka.


Neprijatno mi je jer nisam u opremi za trening, još uvek je u racu. U krv mi se probija živa blama. Što pre moram da se domognem šipki i magnezijuma da ovaj ludi osećaj prođe. Smeje mi se devojka koja u pultu muti kafu, ili nešto drugo, mislim da je rekla da je to kafa, a i da nije, lepo se smeje i lepo muti.


Najviše me tripuje činjenica da je Jovana arhitekta. „Arhitektura nije bila moja ljubav. Pozitivna strana tog fakulteta je što ima umetničkih elemenata, dosta crtanja i slikanja, koji jesu moja ljubav od detinjstva. Kao i sport. A sport je najveća. Prevagnulo je ono gde ima više pokreta, dinamike i akcije“, opet pojednostavljuje kao da svaka devojka s Arhitektonskogmože s lakoćom da izvede nabačaj sa težinom od 80 kg.


Nije mi rekla, ali kao da sam čuo: „Je l si došao ovde da treniraš ili da se zezaš?“. Smeh koji stiže sa prijemnog pulta biva sve jači, Luka mu se nesvesno priklanja, znojim se, oznojio sam se još u kolima, a tek ću.


Crossfit znači kombinovanje vežbi olimpijskog dizanja, gimnastike, pliometrije, vožnje bicikla, plivanja… Za mene će na meniju biti lagan wod, Jovani je to zagrevanje.


Neprijatno mi je jer nisam u opremi za trening, još uvek je u racu. U krv mi se probija živa blama. Što pre moram da se domognem šipki i magnezijuma da ovaj ludi osećaj prođe. Smeje mi se devojka koja u pultu muti kafu, ili nešto drugo, mislim da je rekla da je to kafa, a i da nije, lepo se smeje i lepo muti

Podešava tajmer na 10 minuta, veremo se na vratilo, radimo 7 prsti-do-šipke trbušnjaka, 10 metara iskoraka sa bučicama na ramenima, 7 preskoka bučica, pa nazad do šipke 10 metara iskoraka. Tako 10 minuta bez prekida, što više krugova. Poenta je naći ritam i ne odstupati od njega, biti efektivan.


Subjektivna analiza slučaja: Nisam jurio da se dokažem, ali nisam ni zabušavao. Uradio sam wod tako da mi prija. Jovana je bila čitav krug, ako ne i više ispred, nije obraćala pažnju na mene, nije mi se obraćala, shvatio sam to kao kompliment: prihvata me kao sportistu kome nije potrebna podrška. Maštam, znam, ja sam umetnik, a i to je mašta.



Akcijanje u Nišu, foto: Luka Šarac
Akcijanje u Nišu, foto: Luka Šarac


Zadovoljan sam, verujem da je i Jovana, mada se to kod nje nikad ne vidi, nije najotvoreniji lik na svetu. Dok dolazimo do daha, čini se kao da se ipak malo otvara: Luki i meni pokazuje galeriju fotografija iz foldera Radno u svom telefonu. „Završila sam i grafički dizajn“, mrtva ’ladna.


Kao da mi tek svršeni wod nije bio dovoljan, nove spoznaje o Jovaninim skrivenim talentima delegiraju još jednu turu znoja preko mog čela. Najsrećniji je Luka, jer mu se čini da je našao koleginicu koja za povoljan honorar uživa u obradi fotografija.


Na pultu je došlo do smene, nova devojka je još tamnoputija od prethodne, mada ni prethodna nije zaostajala, nova ima isklesane pločice na stomaku koje jasno vidim preko kapljica koje mi upadaju u oči. Ni prethodna nije zaostajala. Od Niša se ništa manje ne očekuje.


Pitam Jovanu za planove? „Planovi se ostvaruju samo kada ih ne otkrivaš“, simpatično me hladi, više nego tuš pod kojim sam se našao nekoliko trenutaka posle. Nije se razlikovao od beogradskog, u plavom je, a crven je.


U Revoluciju ulazi nekolliko crossfitera, po konstituciji i načinu zagrevanja reklo bi se da su takmičari. „Imamo sad trening, pa onda imam i jedan indivudualni“, kaže Jovana. Ona ostaje, Luka i ja idemo u Kafanu Meze. 16 je časova, u trenutku ubacivanja ključa u bravu, temperatura u kolima je 51 stepen.


Meze mi je omiljeno mesto za gurmanluk u Nišu. Nije da sam ih iskusio pregršt, ali ovde je uvek bilo dobro, idemo na siguricu. Ulazimo u prazan restoran sa prilično velikim brojem konobara koji sede, puše cigarete, piju bezalkoholna pića, jedan žvaće žvakaću gumu. Posmatra Luku i mene uz pomoć obrva koje se čude. Shvatam, banuli smo u neobično vreme, prošao je ručak, rano je za večeru. Jebi ga, Beograđani.


Malo točeno pivo na prazan stomak, preko znoja i mišića koji polako ali sigurno tonu u upalu – dobitna kombo. Roštilj naravno, jeres je u Nišu jesti konoplju.


17. časova. Rupa u stomaku biva sve manja, popunjavaju je pileći trouglići sa slaninom i komadi pojačano usoljenog paradajza koji kroz moje usne prolaze startujući iz pozicije moravske salate.


„Šta ovde obično jedu za dezert“, pitam. - Obično pivo -, kaže konobar. „Dobro, Luki veliko točeno, meni je bilo dovoljno ono jedno, vozim, ali hoću ledenu kocku, da dodam sante na breg u stomaku“.


Na pultu je došlo do smene, nova devojka je još tamnoputija od prethodne, mada ni prethodna nije zaostajala, nova ima isklesane pločice na stomaku koje jasno vidim preko kapljica koje mi upadaju u oči. Ni prethodna nije zaostajala. Od Niša se ništa manje ne očekuje

- Je l bilo sve u redu, momci? -, konobar.

„I više negu redu“, Luka.

Ne govorim, puna su mi usta ledene kocke.

- Hvala veliko, srećan put -.


Gugl pokazuje da ćemo do Beograda putovati više od 6 sati. Radovi na putu i Turci sa nemačkim, holandskim i francuskim tablama. Ulaze u dvehiljaditi kilometar vožnje iz Kapadokije i vraćaju se na arbajt u EU, pretpostavimo.


„Je l realno da Turci neće da plate avion“, Luka priča sam sa sobom. Biće ovo ozbiljan test za Hondu, prva-druga na autoputu, 40 stepeni bez klime, hladnjak plače, ali motor radi. Ne moram ni da kažem da su mi pramenovi kondenzovani.


Zovem Sorentina u pomoć: “Uostalom, ne zna se ništa, ni o osobama, niti predmetima, jednostavno nikada se ne može videti neka stvar ili osoba u svojoj celokupnosti, ako vidiš nečije lice, ne možeš ga videti s leđa, vidljivost je uvek delimična, sasvim otprilike.”



Čupavi, znojavi i srećni, foto: Luka Šarac
Čupavi, znojavi i srećni, foto: Luka Šarac


Isključujemo se s autoputa kod Kruševca, idemo lokalnom magistralom do Paraćina, pa se vraćamo na autoput. Beograđani. Stižemo za 3 sata i 45 minuta, mnogo bolje nego da je 6. Novčanik je tanji za 100 evra, potrošio bih i 200 da sam imao, čupav, znojav, ali srećan.


Svoje mentalno zdravlje čuvam kontaktom sa ljudima koji se znoje na sportskom borilištu. To nisu najčistije prostorije na svetu i njihovi stanovnici nisu najispravniji ljudi na planeti, ali su, takvi kakvi su, i dalje znatno čistiji i ispravniji od onih koje Sorentino ume da opiše mnogo bolje od mene.


Preobraženje Isusa Hrista, 19.8.2022., Beograd-Niš!







271 views0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page