Dim

Zapalio sam tamjan iz Omana, dim je plesao kao kobra. U nekoj fazi sazrevanja, kada izgradi intimniji, pribraniji, iskreniji i otvoreniji odnos sa svojim potrebama, čovek poželi da živi negde gde je toplo. Toplotu je imao prilike da usporedi sa hladnoćom. Srećniji je u toplom, što verovatno nikada ne bi mogao da zna da nije bio u hladnom. Gazio sam zlatno lišće, rasklopljene novine bespomoćno su dopuštale da ih zvezdano i gotovo opipljivo nebo čita. Zvezde sjajnije sijaju u tami. O blagodetima godišnjih doba. Tako bi mogla da se zove zbirka rečenica koje mi se slivaju u sinuse. Ne bih voleo da sam negde gde je stalno toplo, ni gde je stalno hladno, ni gde je stalno nešto stalno. To što Beograd ima sva četiri godišnja doba; što njegovi žitelji znaju šta je zima, proleće, leto a šta je jesen; to je neki poseban blagodar koji, kao i svaki tome sličan, biva podrazumevana stvar. Svodeći se na vrata koja je otključao da kroz njih uđu svetlost i muzika, melanholična hrana za ljude koji žive od ljubavi, Beograd od jeseni pravi punu korpu zvezda od lišća.

24. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević