Bilbord

Danas sam gledao u bilbord koji komunicira kampanju prepoznatljivog globalnog sportskog i lajfstajl brenda. Ključna poruka je da sportista ima plus jedan osobu koja ga pogura kada mu ne ide. Vodio sam unutrašnji dijalog. Da li je važno što sam učestvovao u lokalizaciji kampanje, u delu koji se odnosio na video sadržaj. Biti deo kotrljajućeg mehanizma kreative koji ulice sužava u jednu malu ulicu čiji život odobre kardinali i principali, da li je to nešto bitno? Ekonomija diktira kreativu. Pisati scenario, adaptirati atmosferu, predložiti replike. Veliki je bilbord, upečatljiv i glomazan, svetli u mraku, posmatra ljude sa visine kao da je veoma važan. Nisam znao šta osećam jer bi se moglo reći da nisam osećao ništa. Razmišljao sam o tome da kamerom telefona fotografišem bilbord i svoj odnos s javnošću pomilujem objavom koja bi počela sa „ja“, ili bi se tako završila, ili ne bi nigde sadržala „ja“ ali bi iz sve snage trubila o meni. Da li je potrebno, nisam prestajao s unutrašnjim dijalogom, da veći broj donosilaca odluka ima predstavu o tome da pišem scenarije, ili je sasvim dovoljno da od ovog koji to zna sačekam naredni poziv za nešto novo i sledeće. U tom trenutku promenila se fotografija na bilbordu. Na mesto ove o kojoj sam razmišljao, došla je neka druga koja komunicira nešto drugo i o kojoj nisam imao potrebu da razmišljam. Kroz neko vreme opet će zameniti svoja mesta jer sve, ionako, ide ukrug. Otišao sam do Hrama da u sebe pustim nešto svetlosti. Veliki je Hram, upečatljiv i glomazan, svetli u mraku, posmatra ljude sa visine kao da je veoma važan.

23. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksdandar Vasiljević