Nos

Danas je sijalo sunce. Kada sija sunce, peva se druga pesma. Veselija od pesme koju pevaju oblaci. Sedeo sam na klupici kod Hrama Svetog Save. Na jednu pored mene sele su tri dame. Baka, mama i ćerka. Baka je pozvala nekog na video poziv. Rekla je da je bila na onkologiji; da je sada sela na sunce i da je sunce prelepo; da su njih tri dobro, da bi danas trebalo da se posti; da nije Crveno slovo ali bi trebalo da se posti; da njih tri razmišljaju da ipak pojedu sladoled koji mogu da pokupe iz frižidera prekoputa klupice na kojoj sede; da je pored frižidera dekica sa kapicom koji je doneo svoju stolicu; da će sada već izvesno kupiti sladoled jer je sunce prelepo. Bilo je oko tri časa popodne kada se Kursulinom ulicom kretao kamion JKP Gradska čistoća. Juče sam ga u to vreme video u Ulici Golsvordijevoj. Kada sam bio mali đubretarci su radili tokom noći. Na prozor brze hrane gde priprema jela bez mesa, koleginica je stavila ubrane grančice sveže lavande iz obližnjeg dvorištanceta. Jednom od njih zagolicala me je po nosu. Imajući u vidu njegovu zapreminu, nije teško izvesti. Ne treba pustiti da dan prođe bez baš ijednog dobrog dela.

14. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević