Pasulj

Jedan mentor jednom mi je dao zadatak da pisanim rečima opišem čoveka koji pada. Sapliće se na neravnoj površini trotoara i nastavlja dalje bez kobnih posledica. U tome sam počeo da vidim jedan život. Preživeti kao jače od živeti. Ulazak na vrata prostorije koja ima pragove i cveće. Izlazak iz prostorije na druga vrata koja vode ko zna gde. Sa buketom cveća ili sa traženjem odgovornih za postavljanje pragova. Vreme je kao životinja koja stalno mili. Uhvatio sam je negde kod cveća. Prolazio sam pored Narodnog pozorišta i bilo mi je neprijatno što ću samo da prođem i hteo sam da uradim još nešto ali nisam znao šta to. Kada bih stao i briznuo u plač, da li bi se vreme zaustavilo. Da li bi se zabrinuli radnici obezbeđenja koji u mutan snimak kamere gledaju kroz vijugave oblake dima od cigareta. Devojka je momku na ogledalu ostavila srce nacrtano karminom. Jeo sam čorbast pasulj sa rebrima koji ume da prouzrokuje nadutost. Čovek se zamalo sapleo i nasmejao. Nastavio je sa buketom cveća.

13. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević