Zub

Neke stvari rekao mi je svojom jaknom. U obilju izbora i načina za pokazivanje, platiti visoku cenu za neupadljivo, bez znaka, značke i logotipa, obraćajući se malom broju ljudi koji po rasporedu džepova znaju o čemu je reč, ili neobraćajući se nikome do samome sebi, značilo je poruku izrečenu sofisticiranim vizuelnim rečnikom koji se ne može izreći na onlajn sastanku. Pokupio je svoj espreso i odšetao se iz kafeterije kao usamljeni gaučo u procepu između civilizacije kojoj ne pripada i civilizacije kojoj ne želi da pripada. Iz dubine karaktera vadeći i deleći letke s osnovnim informacijama o značaju stvari koje nisu na prvu loptu. Ponestajalo je razloga za ushićenje i setio sam se da nemam nijednu plombu, da je svaki zub zdrav, da je to velika privilegija čije bi trajanje trebalo da produžim koliko god je do mene i otišao sam u kupatilo da iznad lavaboa još jednom operem zube mekom četkicom za koju kažu da je bolja od tvrde. Jutarnju kišu iskoristio sam da prijatelje pitam za zdravlje. Jedan kum je u Pragu, drugi kum je na Malti, dobar prijatelj u Dubaiju… Ne smem zaboraviti da se klonim uboda zavisti, da ne stajem ni na čiju senku, pogotovo ne na svoju. Ne smem zaboraviti da sam danas gazio po žutom lišću, da je subota a sve vreme sam se osećao kao da je nedelja.

18. oktobar 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević