Kaiš

Danas sam video ogromno jato belih ptica koje su letele paralelno sa površinom Dunava iznad Pančevačkog mosta. Uspele su između sebe da naprave gotovo pravilan razmak i da ga preslikaju na svaki postojeći razmak u svome jatu i da ti razmaci zajedno sa njima lete i ostaju nepromenjeni. Osećao sam se kao šibica kada se upali, kad joj odjednom sva kosa izraste pa to potraje jedva tren, ali je čudesno, kao neki prasak, oštar miris fosfora, i onaj veliki plamen koji posle utihne. Dobijao sam neko objašnenje ispod kože koje se jako sporo kretalo. Za trpezom je jedan inženjer elektrotehnike rekao „ma da nije možda Bože pomozi“. Osudio je ljude koji veruju u bilo šta što nije rukom napravljeno. Nosio sam debeli kožni kaiš braon boje sa metalnim kružićima kojima je po sredini ispisano ime brenda. Neo-pank-tehno. Imam ga od 2007. godine, kada sam ga kupio u Buzz radnji koja je bila s desne strane Knez Mihailove ulice iz smera Trga Republike ka Kalemegdanu. Danas sam slušao Buiku. Duša vina koja peva u boci. Sada razmišljam gde su ptice. Da li su ostale u jatu ili je svaka krenula svojim putem. Pomaže li im Bog i da li ona koja se u njega uzda neće poginuti.

8. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević