top of page
Search
  • akcijanjestefan

LEPO


Stefan Tošović; tekst: Lepo; Foto: Nebojša Babić
Stefan Tošović; tekst: Lepo; Foto: Nebojša Babić

Počeću s udaljenije tačke: Depeche mode. Bend koji ne pripada mojoj generaciji, ali smo ih iz nekog razloga slušali u gimnaziji. Skromno poznavajući ih, ništa preterano. Blago melanholične esid numere podložne su elektro izvedbi, a elektronika jeste približnija mom godištu. Možda smo ih zato pratili. Enjoy the silence.


Dugoočekivani, prvi i jedini koncert Depeche-a u Beogradu, na Ušću, bio je, uz nastup Prodigy-ja na Kalemegdanu, nešto zvučno najčistije što sam pod otvorenim nebom čuo. Ali događaj, u celini, nije bio spektakularan, a nadali smo se tome.


Rečnikom sportskog komentatora: izgoreli smo u želji i očekivanjima. A frontmen Depeche Mode-a izgoreo je od ko zna čega, uglavnom, na pola sata, ako ne i duže, bio je odsutan sa bine i nepovezan sa monitoringom. Možda se prejeo od ćevapa, ili neke druge srpsko-turske hrane. Gibanica nije isključena, jogurt sumnjam da je pio.


Bez obzira na to, Depeche mode je, između svega ostalog, bio pitanje dobrog ukusa. A nama je jako bilo stalo da budemo deo dobrog ukusa. To je bio način da se dokažemo starijima, da nas prime u svoje društvo i prihvate kao svoje. U konačnici, dobar ukus značio je i otpor prema neukusu.


Ovaj tekst je o tome, mislim na ukus, a fotografije su podstaknute Mode-om, ili ih barem ja tako doživljavam. Lepota je u oku oka. Just Can’t Get Enough.


**


Ukusi nisu biološko svojstvo čoveka. Njih stičemo, neprestano izgrađujemo, oblikujemo, negujemo i menjamo u svakodnevnom životu. Ukus je konstruisani osećaj za lepo, a ne genetska kategorija, i prostire se na širokom polju, od visoke i popularne umetnosti, do mode, stila, ishrane, sporta, života u celosti.


De gustibus non est disputandum”, tvrdio je Cezar. Nisam ga poznavao, ali mogu da ga zamislim kao gotovana kakvog hrane grožđem, ne kvarite mi sliku, sigurno nije samo to, ali slika kaže da jeste.


Na internetu nalazim, a priznajem da zbog ovoga nisam išao u bioblioteku, kako je jednom obilazio prijatelja Valerija Lea u Milanu, gde su ga poslužili kuvanim šparglama, prelivenim puterom. Špargle, ko bi rekao?


Kako Rimljani nisu mogli da zamisle nijednu drugu mast osim maslinovog ulja, Cezarovi saborci burno su reagovali na “varvarsku hranu”, kako su doživljavali puter. Da bi smirio strasti, Cezar govori: O ukusima se ne raspravlja. Kao da je izustio: Pustite budale, znamo zašto smo ovde. Diplomatija.


Kada čujem “De gustibus non est disputandum”, verovatno grešim, ali tu čitam težnju da se pomereno poravna sa prosečnim. Da se relativizuje avangarda, na koju se u slučaju “vladavine naroda” gleda kao na svađu u buržoaskoj porodici. Avangarda je, osuđuju ljudi preplašeni od autentičnosti i drugačijeg, zabava za bogate kojima je dosadno. It’s No good.


**


Sa druge strane, neukus i odsustvo osećaja za lepo mogu da naprave nesagledivi kurcšlus - kič. Sve i da nas ne odvede tako daleko, do kiča, manjak ukusa vodi nas do površnosti i imitiranja. A to je dovoljno bezveze i dosadno. U tim slučajevima, reč “lepo” koristi se olako koliko i “majka” koju izgovara Milica Dabović u Survajveru.


Na primer: “Jao, baš ti je lepa ta haljina”. A ono haljina koju fura pola grada… Imitiranje. Verovatno ih ni Tarkovski ne bi mogao ubediti da će stid spasiti svet.


Ukus je konstruisani osećaj za lepo, a ne genetska kategorija

Kultura koju vidim kao simbol imitiranja je japi kultura. Poznajem nekoliko bankara koji kada skinu smoking, dohvate smoking rizle, provuku noge kroz roze šorts, vrat kroz zelenu majicu i prostru pogled kroz naočare sa crvenim ramom, ka mesecu u obliku sunca. Puste da svira Depeche mode. Nisu zbog toga lepi i nije to jedino lepo, nego bih da uđe zapisnik kako ima gotivnih japijevaca. Precisious.


Ali ovde ne govorim o njima. Nego o onima koji su se sakrili u košulje kako bi delovali ozbiljnije. “Tako ideš na posao?”, pitaju kada me sretnu u bermudama, šarenim čarapa i surferskoj majici. Da, ovako. Personal Jesus"!


Japiji nisu malograđani, samo im je zabranjeno da budu deca. Biti što bezličniji u pokretima i oblačenju, to im je nametnuto. Zato pate i vređa ih različitost. Ne mogu da budu zapušteni i sednu na travu da se malo odmore jer bi tako izgubili trku u kloniranom ponašanju, pojeo bi ih strah od izopštenosti.


Da se Tarantino družio sa Cezarom, verovatno ne bi nastao Kill Bill. Da je Beket šurovao sa japijevcima, mala je verovatnoća da bi postojao Godo. Svakom svoje, u redu. Strangelove.


Fotografija: Nebojša Babić
Fotografija: Nebojša Babić


**


Ako ne zbog Cezara i ovog teksta, onda zbog nečega jesam kročio u biblioteku, opet se praviš pametan, čujem. Zbog Platona. Ovako piše u “Državi”:


“Deca bi, već od najranijeg detinjstva, mogla biti neprimetno usmeravana ka sličnosti, prijateljstvu i skladu s onom rečju koja se zalaže za lepo... Lepota oblika i boje, koja se nalazi čak i u najobičnijim kućnim elementima, može pronaći svoj put do najskrivenijih predela duše, i navesti dete da prirodno traga za onom božanskom harmonijom duhovnog života za koju mu je umetnost predstavljala materijalni simbol i garanciju”.


Lako je lepotu pronaći u Antici. Reklo bi se da su stari Grci imali dovoljno vremena da o njoj diskutuju. Ipak, uzimajući u obzir u kojoj meri se akademsko obrazovanje, ali i savremena umetnost, književnost, sport, pa i Depeche mode oslanjaju na Antiku, iz nje crpe osnove, ne može se zanemariti činjenica kako ona u velikoj meri nije, niti će verovatno ikada biti prevaziđena. Frustriralo me je što gotovo svaki predmet na FPN-u počinje Antikom. Docnije shvatih…


Danas se “Nemoj da filosofiraš” kaže kada nekog treba omalovažiti, spustiti i diskreditovati. Kao da je loše misliti. Mišljenje nešto govori, trošenje ne govori ništa. Otkud trošenje? Tako živimo - potrošački. Time ne govorimo ništa, nego trućamo. Trošenje je trućanje.


Lepo nema veze s trošenjem i kupovinom. Lepo ima veze s identitetom, oko kojeg se potom, kao grančice na bonsai drvetu, račvaju ostali elementi, materijalni i nematerijalni.


Ne bi bilo nelogično razmatrati opciju da, premda nas skandinavski dizajn nameštaja u tome demantuje, lepo i korisno ne mogu zajedno ući u isti koš. Evo kako to vidi Gotje:


“Neko je negde rekao da književnost i umetnost utiču na moral. Ko god bio, nesumnjivo je bio velika budala. Bilo bi to kao da kažete da zeleni grašak čini proleće, dok grašak raste jer je proleće. Ništa što je lepo nije neophodno za život. Mogli biste izbrisati cveće i svet ne bi patio materijalno; a ko bi poželeo da nema cveća? Ne postoji ništa zaista lepo sem onoga što nikada ne može biti od koristi; Najkorisnije mesto u kući je nužnik”.


**


Da pribliim tačku poente: Za dobar ukus se vredi boriti i ta borba nije unapred osuđena na propast. Ona se dešava naspram predrasuda, uvreženih ideja, slepog pokoravanja, neopravdanih običaja, neograničenog nadmetanja. Ona se dešava tamo gde se reč “lepo” blagougodno oseća.


Lepota oblika i boje, koja se nalazi čak i u najobičnijim kućnim elementima, može pronaći svoj put do najskrivenijih predela duše

Ne bih obukao futuristički sako od dizajnera iz Seula, ali je lep, autentičan, zanimljiv, nije za mene, ali je lep. Ne mogu da kažem da nije. Čujem u pozadini devojku u haljini koja se zgražava nad ovim sakoom. Freelove.


Fotografija: Nebojša Babić
Fotografija: Nebojša Babić


Blagodareći ovim pretpostavkama, siguran sam da uopšte nije nemoguće pobediti neukus, i svako zanovetanje o tome kako su ljudi bez ukusa preplavili neki dojuče lep lokalitet kao mravi, i učinili ga nesnosno ružnim kao varvari, ne nalazim kao potpuno opravdano. Neka bolji pobedi. Ovo nije stav iz prošlih vremena i ne bi se na njega trebalo gledati s prizvukom nostalgije.


Vlasnik nekadašnjeg restorana kod Hrama Svetog Save, gde se kao stvar prestiža ispostavilo sedeti za stolom i večerati, držao je u vitrini, skoro na sredini restorana, konceptualno - svinjsku glavu. Gostima nije ništa predstavljala, prolazili su pored nje kao pored forneti radnje. Njemu jeste.


Treba iskazati moć u biranju svojih najboljih mogućnosti u domenu stvaralaštva i odabira vrednosti. Tako našoj stvarnosti dajemo perspektivu i lepotu. O ukusima vredi raspravljati borbom za onaj dobar. Njegovom odbranom. Policy of truth.





212 views0 comments

Recent Posts

See All

PRAG

ARENA

Σχόλια


bottom of page