KURSULA

Čika Sale je prvi čovek kog ujutro sretnem, čim sa psom izađem iz zgrade u Kursulinoj ulici. Vlasnik ključarske radnje čiji se zidovi sudaraju sa zidovima sobe u kojoj spavam. Zanat je nasledio od oca i preneo na sinove. Na zidovima radionice su zahvalnice, povelje, rukopisi pisani ćiriličnim pismom i ordenja. Simbolična poveznica s Ulicom koja je dobila ime po megdandžiji iz Prvog srpskog ustanka - Jovanu Kursuli.

Želim da verujem kako mi je Gospod, čika Saleta, iz Katanićeve ulice - gde je njegova ključarska radionica prvobitno postojala - poslao nedaleko, ovde, u Kursulinu, s namerom da ne izgubim veru u Beograd. Ona se danas gubi s lakoćom, kao naočare na plaži. A kada me Sale pita kako sam, mogu da zamislim psa koji se na travi okrenuo na leđa.

Etikecija i maniri savršenog džentlmena. Seda, poludugačka, ufrćkana kosa, šeretski osmeh i blaga strogoća. Instiktivan stil bez priručnika. Mornar koji plovi asfaltom. Kao mitološka čestica, kvantni odgovor na sve nedoumice zgusnutog prostora i ubrzanog vremena.

Nonšalancija umesto brzopletosti. Tiha reč namesto trube. Dobar deo onoga što posle čika Saleta vidim i sretnem na Vračaru, liči na skupo roblje koje ne vidi da su vrata od kaveza otvorena za izlaz.

Ne vole ljudi kada im se učini da naspram njih zauzimaš ni najmanje uzvišenu poziciju. Lakše svarljivo je ako si u ravni, ili još lakše za gutanje - ako si ispod nje. A ravan, na principu ogledala, refleksije i lakmus papira, određuju oni sami.

Mase menjaju imena koja uzvikuju. Kao kamen zategnut u Davidovoj praćki, čekaju priliku da prospu krv sa laktova. U paganstvu, to je ono osnovno, da život nastaje iz krvi.

Imajući u vidu da me nije gonila nikakva specijalna glad, zadovoljan sam količinom obelodanjenog stvaralaštva. Gonila me ideja lepote. Ideja da iz najstrašnijih dubina neznanja pronađem sebe. Gonila me, povemeno, ideja o samoranjavanju - da dođem blizu litice gde se tresu kolena i vidim da li ću ostati na nogama.

Ta ideja bi, u bokserskom meču protiv gladi, snažnijom i krućom, verovatno izgubila nokautom u prvoj rundi. Ali publika ne navija uvek za snažnijeg. Često je sasvim suprotno. Teorija da samo ranjene školjke daju bisere nije uvek u potpunosti verodostojna.

Opčinjen čika Saletovim gospodstvenim ritualom, često ne stignem da primetim da su ta mala deca koje majke dovode u radionicu, u stvari njegovi unuci. Kada nisu tu, Sale mi na telefonu pokaže fotografije na kojima rastu.

Pre nekoliko jutara, izašao sam iz zgrade pod utiskom sna. Sanjao sam da pozivam kolege na dvoboj koji traje 24 časa. Imali smo zadatu temu i posao da od izlaska do zalaska sunca napravimo vest, izveštaj, tematski intervju, portretni intervju i reportažu. Sa tim izlazimo pred porotu, čije članove biraju oni, moje kolege. Probudio sam se negde kod tematskog intervjua.

O snu sam prestao da razmišljam kada ispred zgrade srećem čika Saleta u beloj košulji, sa plavom maramom koju je vezao oko vrata. Razgovarao je sa prijateljem. „Dobro jutro, komšija“. U njegovom glasu čulo se da sam pobedio u nedosanjanom snu.

Nisam siguran da bi komšija uopšte želeo da pišem o njemu. Isticanje nije u maniru njegovih manira. Laktanje još manje. On bi verovatno rekao da treba da bude kako Gospod kaže. Toj pretpostavci u prilog ide miris tamjana koji izlazi iz njegove ključarske radnje. Nežan kao vanila, dim odlazi uvis ka svetlosti Hrama. Svod sija kroz krošnje drveća u Kursulinoj, čija stabla nisu posečena.

Majora Jovana Kursulu nisam mogao da upoznam. O njemu znam da živim u ulici sa njegovim imenom i imam komšiju Saleta. Pogledao sam u laktove koji su bili čisti. „Dobro jutro“.