Maska

Drugar koji je iz Milana na nekoliko dana došao u Beograd smestio se kod svoje bake na Karaburmi. Poslao mi je lokaciju i pozvao na basket. Teren je prekoputa zgrade. Pitao sam ga da li ima loptu. Rekao mi je da će je pozajmiti od komšije. U dvorištu zatičem da ga komišija posredstvom spikerfona navigira ka žbunu u kom bi trebalo da je lopta. Duša joj je bila izduvana. Iz Dragoslava Srejovića ulice, krenuli smo nizbrdo ka tržnom centru da kupimo loptu. Svi mi ustuknemo iz straha da ne nabasamo nosem na nešto neprijatno. O nosu kao ishodištu sveta, tema za disertaciju. U jednom trenutku korak sam razvukao preko zgažene maske. Terali su nas da je koristimo za vreme kovida. Kovid-maska. Kupili smo baksetaru žute boje jer nismo bili sigurni da li je teren osvetljen svetlima reflektora. Sreća je uspeli trenutak koji se ne objašnjava. Kod nesreća postoji raslojavanje na subjekat i objekat zbog čega se tako lepo mogu objašnjavati katastrofe. Pošto je lopta okrugla, nema smisla nervirati se. Za obruč je bila zakačena metalna mrežica iz uvodnih scena filmova koji se dešavaju u Bronksu. Kada kroz nju oštro prođe žuta lopta, oko obruča bi se pojavile kapljičaste čestice kao pčele oko šećera. Tek kasnije smo shvatili da reflektori ne rade.

6. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević