POGLED U PRAZNINU

U dvorište između zgrada ulazi čovek koji se sredio. Ispod rukava kratkog teget kaputa sa duplim kopčanjem viri nepristojno skup sat. Na stopalima Loro Piana poluduboke patike. Pripadnici državne (ne)bezbednosti nose ih da svetu pokažu kako su zaradili mnogo novca.

U Toskani, gospodin Brunelo Kućineli dobija blaži napad panike ako pomisli kako njegove kreacije na teritoriji zapadnog Balkana kupuju tipovi sa diskutabilnim biografijama. Čast izuzecima koji su tu da potvrde pravilo.

Nekoliko koraka ispred sređenog čoveka hoda snažan miris nordijskih četinara, ruzmarina, burbona i zrelog štapića vanile. Reklo bi se da je to parfem. Možda je i preparat za kosu koja mu se sija. „Kraci“ naočara za vid cakle se kao safir. Tačno je sedam časova i 11 minuta ujutro.

Stojim na sredini dvorišta kao da sam ga osvojio. Čovek me ne registruje ili ne želi da me registruje. Možda ovo prohladno jutro nije njegov dan. To ću saznati kada ga naredni put budem sreo.

Liči na profesora ekonomskih nauka koji se početkom milenijuma bavio privatizacijom domaćih firmi. Neki za kog su devojke pričale da je dobar frajer. Devojke to kažu i za Sinišu Malog. Dunuo sam hladan vazduh.

Može da prođe i kao hirurg. Advokat, takođe. Možda bi trebalo da ga znam, ne znam. Možda je sve to što se na njemu i oko njega da primetiti izabrao neko drugi jer on nema vremena da se time bavi.

Nosi torbu koja liči na nosač za tortu i otkopčava njen kvalitetan debeli rajsferšlus. Pravo na betonski deo dvorišta iz nje iskaču dva potpuno identična dugodlaka maltezera. Na svilenim nitima svojih besprekorno čistih delova tela imaju bele mašnice. Jasno je iz aviona - takmičarski psi.

„Samo nemoj da im prilazi“, izustio je, misleći na mog Ljubivoja, koji se na travnatom delu dvorišta bavi tranžiranjem velike drvene grane. Pravi froncle kakve se viljuškom mogu napraviti od junetine iz rinflajša.

Možda je sve to što se na njemu i oko njega da primetiti izabrao neko drugi jer on nema vremena da se time bavi

Poželeo sam da otmem avion iz kog ću sa nebeske visine ispustiti paru i njome preko velikih belih oblaka napisati: dobro jutro. Odustajem od ideje jer je to baš zahtevan projekat za koji u ovom trenutku nisam spreman.

Okrenuo sam se ka Ljubi. „Nemoj da im prilaziš“. Podiže glavu iznad grane koju glođe i ne može sa sigurnošću da tvrdi kako su dva dugodlaka maltezera sa mašnicama psi, pa im nije ni prišao.

Tačno je sedam časova i 13 minuta ujutro i fetišista, kako od ovog trenutka zovem sređenog čoveka, već je  krenuo da napusti dvorište. Njegovi takmičarci pišnuli su po jedanput i on ih je vratio u torbu.

Zatvara kvalitetan debeli rajsferšlus, skida naočare sa „kracima“ koji se cakle kao safir, češe se ispod desnog oka i vraća ih preko očiju. „Prijatno“, govorim. „Prijatno“, uzvraća.

U dvorištu ostaje snažan miris nordijskih četinara, ruzmarina, burbona i zrelog štapića vanile. Nije se zapalila nijedna loptica za stoni tenis, tako da se miris pačulija nije mogao osetiti.

Ljubivoje počinje da glođe novu granu. Razmišljam o sledećem scenariju:

Dobro jutro, momak, kako ide… Izvini, samo da pustim ova moja dva „kretena“, vidi ih, molim te… Treba da idemo u Moskvu na takmičenje. „Uvalila“ mi ih je supruga, a ja, šta ću, zavoleo ih kao sinove. Na dijeti su, zbog takmičenja, pa su malo nepredvidivi i nervozni. Šou sa njima. Uh, što je lep taj tvoj, šta je to - dogo argentino ili bokser? Mili, ne to, fuj to, dođi ’vamo… „Kreteni“, ja ti kažem. Evo samo da pišnu i vraćam ih, žao mi je da bar malo ne osete vazduh. Mada, kakav je vazduh… Mili, Vanili, hajde ovamo, dosta vam je. Eto to ti je to, žurim... Ti si tu iz kraja, je l? Važi, drago mi je bilo, vidimo se, svako dobro…

Da se ovakav scenario dogodio, male su šanse da bih sređenog čoveka nazvao fetišistom. Njegov skupoceni sat, kratki kaput, poluduboke patike, naočare koje se cakle, snažan parfem ili preparat za kosu - ne bi bili mnogo važni. Ovako…

Možda ovo prohladno jutro nije bilo njegov dan. Saznaću kada ga naredni put budem sreo.

Nije se zapalila nijedna loptica za stoni tenis, tako da se miris pačulija nije mogao osetiti

**

Veče pre ovog jutra, jedan momak pružio mi je ruku s upaljačem. Umesto sa šakom, rukovao sam se sa upaljačem.

Ispred kafića u kom je organizovana promocija knjige, srećem drugaricu, glumicu, koju osim na digitalnom nebu, neko vreme nisam video uživo. Otkriva da je dobila neke nove uloge koje joj vraćaju veru u život. Govorim joj da sam dobro. Tako sam se i osećao.

Ona izgleda dobro, ali nije sigurna da se tako oseća. Tačno je 19 časova i 45 minuta.

Momak otvara vrata kafića, ogrće crnu parku preko leđa i sa praga govori: „E juče sam bio sa Mikijem, on je potpuno lud…“. Nije da u unutrašnjem džepu perjanog prsluka nosim svesku u koju beležim pluseve i minuse, ali mi se ovo nije dopalo.

Poput fetišiste sa dvoje indentičnih dugodlakih maltezera, momak me ne registruje, ili ne želi da me registruje. Možda ovo prijatno veče nije njegov dan. Saznaću kada ga naredni put budem sreo.

Drži lepu debelu staklenu čašu ispunjenu koktelom na čijem je vrhu dehidrirani ananas. I upaljenu cigaretu. U drugoj ruci paklicu cigareta i upaljač.

Ispod crne parke je siva košulja zakopčana do grla. Džins boje asfalta. Duboke crne kožne cipele koje imaju sličnosti s obućom koja skuplja prašinu u fundusu Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Nije da u unutrašnjem džepu perjanog prsluka nosim svesku u koju beležim pluseve i minuse, ali mi se ovo nije dopalo

Liči na apsolventa koji na Voždovcu iznajmljuje dvoiposoban stan i troškove deli sa cimerom iz jugozapadne Srbije. Roditelji se brinu da mu nešto ne fali i obezbeđuju mu količinu novca koja prevazilazi potrebe skromnog funkcionisanja.

Pristojan deo tih sredstava troši na opijate. Stan mu je retko kada prazan. Uglavnom su tu gosti i troše raznorazne oblike ponašanja iz kojih bi se moglo pretpostaviti da im prija što su stotinama kilometara udaljeni od roditelja.

Može da prođe i kao umetnik. Muzičar, recimo. Možda bi trebalo da ga znam, ne znam. Možda je sve to što se na njemu i oko njega da primetiti samo proizvod potrebe da negde pripada.

„Je l znaš da je letos izgubio sva dokumenta na Adi Bojani“, nastavlja priču o Mikiju, ignorišući našu priču o tome kako smo.

„Ćao, brate, Stefan, drago mi je“, prekidam ga. „E, ćao, ćao, Petar“, odgovara i pruža ruku u kojoj drži upaljač. Paklicu cigareta je u međuvremenu negde odložio. Verovatno u džep od parke. Otvaram šaku ispred svojih očiju da vidim je li puna ili prazna. Onda stežem pesnicu gneva.

Kada sam izgubio svaku potrebu da ostanem na mestu gde sam, bilo je tačno 19 časova i 51 minut. „Ljubim te, čuvaj se“, govorim drugarici i krećem. Razmišljam o sledećem scenariju:

Dobro veče, ljudi, kako ste… Je l vas prekidam, izvinite? Mogu da se prirdužim, taman da ispalim pljugu? Mogu, hvala! Ćao, brate, ček, ček, izvini, nešto sam se spetljao s ovim upaljačem, zanemario sam da imam dve ruke… E, evo ga, ja sam Petar, drago mi je. Šta radite? Uzeo sam ovaj koktel, ne znam kako se zove, ali ako volite slatko-kiseli ukus, moja preporuka, pitaću baš barmena za naziv… Ne rekoh ti da sam sreo Mikija, pun je anegdota, ali o tom potom, ispričaću ti. Hajde da nazdravimo…

Da se ovakav scenario dogodio, male su šanse da bih se bavio njegovim govorom tela, jaknom, cipelama, koktelom. Ovako… Ovako mi je bilo jasno zašto veliki broj kvalitetnih devojaka nema frajera.

Možda ovo prijatno veče nije bilo njegov dan. Saznaću kada ga naredni put budem sreo.

Sutra, ako na oblacima budete videli da piše dobro jutro, znaćete da sam oteo avion.