Park miriše na Šaljićev melem za uklanjanje ožiljaka, lekovito bilje u maslinovom ulju. Intenzivno kao kada se odvrne čep na njenoj polupunoj boci. Tada joj je sadržaj konzistentnan, jer se tečnost, niz bočicine unutrašnje zidove, pravilno slije ka dnu, i ne postoji rizik od malo nekonzistentne retke tečnosti koja je na vrhu boćice onda kada je dupke puna. Kažu da Šaljičev melem nije kao što je bio. Pokvario se, navodno. I Riki Martin je nekad bio strejt?
Čovek u zelenom kosi zelenu travu. Kakva je trava nego zelena? Može biti žuta, braon, nešto između žute i braon, nešto između zelene i braon, a da to opet nije zeleno, a nije ni žuto. A čovek? Može biti svakakav, ovaj je zelen, ali nije mlad i nezreo, nego je crn i suv od sunca. Zelenilo Beograd. Sam je, neguje svojstven ritam košenja. Možda zarađuje po učinku, ili radi osam sati za fiksnu platu, što verovatno izađe na deset ura jer ima i druge zadatke, ne tako zelene, verovatno braon(kaste).
Uzimam primer radnika Wolt-a: koliko radiš toliko dobiješ, precizno je, nije proizvoljno, ne meri te šef nego aplikacija, ne ocenjuje te menadžer nego algoritam, nemaš nikog nad glavom osim svoje glave, voziš i gledaš da ne pogineš, ili da te neko ne nagrdi toliko da je bolje da si poginuo. Wolt nije ni crn ni zelen, nego je plav. Sve je više Wolt radnika, sve je manje konobara. Ovi drugi imaju mnoge nad glavom i ginu, a nisu u saobraćaju.
U parku sede dve Ruskinje i jedan pas, špic, koji u stvari ne sedi nego njuška crnu gvozdenu nogicu od drvene klupice. Onda liže svoju dlakavu svetlobraon nogicu. „Zajebane su Ruskinje“, kaže jedan od dvojice likova koji sede na klupici prekoputa Ruskinja. Nemaju psa. Usvajam da su devojke Ruskinje kao da su mi ova dvojica rođena braća.
„Šta znači zajebane?“, drugi lik.
- Pa ono, zajebane žene, uvuku ti se pod kožu - prvi lik.
„Kako, je l si bio sa nekom Ruskinjom?“, drugi lik.
- Nisam, brate, ali je teča otišao u Moskvu da fizikališe i nikad se nije vratio. Ostavio tetku zbog Ruskinje - prvi lik.
Špic sada liže samo svoju svetlobraon nogicu, kao da se gvozdene nogice od drvene klupice zasitio. Krasivica.
Hvata me zeleni talas. Sve ima kraj, a na kraju ovog talasa, na semaforu gde crveno prekida zeleno, srećem drugara, vozi Megana, a 2007. je imao firmin srebrnu Imprecu, koja od nula do 100 na sat stiže za dve sekunde. Mogli smo da izginemo kao konobari. Ne zbog Imprece, koliko zbog nedoličnog ponašanja u leto 2007. Tripovali smo 007 agenta.
Četvrtak, petak i subota na Sound-u, premda je zlatno vreme tog splava bilo dve godine ranije. Platežno i starosno nismo tu pripadali, išli smo sa starijima, na bogtepitaj koju foru, nekoliko drugara radilo je u šanku, znalo nas je obezbeđenje. Sound je bio skup, imao je jasnu konfiguraciju gostiju, desno ekipa sa Senjaka, levo japijevci, u sredini ribe, klupska muzika, ne mnogo komercijalna, ali komercijalnija od rejva. Uzavrela atmosfera. Asocijacija je OVDE. Šta je nedolično ponašanje? Razmaženi klinci žickaju problem na sve strane, imaju skupu garderobu i jaka leđa - starije. Kompleksi. Idemo dalje.
Prolazim pored manekenke koju ne poznajem a znam ko je. Znam da je starija od mene, jer sam bio klinac kada su nju u gradu uveliko znali. Dugo je nisam video. Ima drugačije razmaknute oči nego što ih imamo mi obični ljudi. Više su joj razmaknute nego nama, jednostavno, razmak je veći, nisam tolko lud, po tome je specifična, pored ostalog.
Zvao sam je vanzemaljac. Nije mi bilo važno kako se zove, voleo sam da je vidim u Hilandarskoj, ispred jedne lepe kuće gde su stajali lepi ljudi i pušili cigarete. Nisam znao čime se bave ali sam hteo i ja da se bavim time čime i oni, ali ako bi moglo da ne pušim cigarete, valjda to nije uslov.
Manekenka je u crnom. Premda sada sve može da se vidi i kupi na internetu, ona izgleda kao da to što ima na sebi ima samo ona i niko više. Voleo bih da mogu nekako da poručim, preko interneta ili uživo, bolje uživo, to da je jednom dnevno sretnem. U stvari, ne mora jednom dnevno, jednom nedeljno je ok. Samo da prođem pored nje i da je i dalje ne poznajem. Da posle toga pustim Miniliniju i numeru Sve što hoću da znam, spot obavezno, pa da slušam i gledam. To su oni što su nam, doduše u malko drugačijem sastavu, ranije rekli da Zapremina tela ipak nije dovoljna.
Na intrenetu vidim da je nekoliko Beograđana otišlo na Boom festival, u Portugaliju. Neki su kamperom, preko Španije, ceo fazon, neki avionom, valjda su stigli, ako nisu, stići će. U dupe ih ljubim, bravo, srećan sam kao da sam tamo. Boom je na svake dve godine, ako nisam siguran šta želim u životu, siguran sam da za života želim da posetim Boom, 2024. je moja, ’bem mu život pa jedan je život. To je valjda bunt, sloboda, psihodelija, bum šaka laka.
Na početku Knez Mihailove, ispred zgrade u kojoj radim, prilaze mi dva policajca. „Dobar dan, molim vas lična dokumenta“, kaže crni, smeđi gleda u moje šarene čarape.
- Zbog čega? – pitam.
„Rutinska kontrola“, kaže.
- Je l možemo to da izbegnemo pošto radim u ovoj zgradi, krenuo sam na svoj posao, uređujem jedan magazin, to je to, verujte mi, nema potrebe za kontrolom - tvrdim.
Smeđi se čudi, crni mi uzima ličnu kartu.
„Odakle si, Tošoviću?“, dodaje moj dokument smeđem.
- Iz Beograda.
„Dobro to, nego roditelji?“
- Ćale je iz Prijepolja.
„Koje selo?“
- Toci.
„Vrati mu ličnu kartu“, kaže smeđem. „Hvala“, kaže meni.
Da mi otac nije iz Toca, policajac iz Toca bi nastavio da me rutinski kontroliše u Knez Mihailovoj. Možda zbog duge kose, možda zbog šarenih čarapa. Okej, nije drama, još iz perioda Sound-a u gaćama ne nosim ništa drugo osim polnog organa i svega njegovog, ništa zeleno, tako da možemo da pričamo do sutra, ali imam posla u redakciji pa bi valjalo da požurim.
Iz redakcije pišem tekst i borim se sa jednim te istim neprijateljem pisanja, uvek prisutnim, uvek nezgodnim, stalnim pitanjem: Koga uopšte zanima moje mišljenje i to šta mi se desilo u toku dan? Psihodelija.
Comments