.png)
“Bila sam na jacupi”, kaže Žaneta. Srećem je u Njegoševoj. Nije neobično kada na šatrovačkom govori komšija Brica sa Dorćola, ali čim to uradi istoričarka književnosti sa Vračara, priznata biografkinja Ive Andrića - zabavno je. Uticaj njenih ćerki. Kao i patike koje nosi - lagana er maks dvojkica, kapiram da im odgovara ista veličina. Dobro joj stoje, brza je, što da joj takva ne bude i obuća.
“Jao, znate šta?”, uvek mi persira. “Učim da sviram bubnjeve. Jedan moj drugar se time bavi i krenula sam na časove kod njega”, priča.
Moj Ljuba bio je zaljubljen u njenu Iris. Tačnije, Iris je bila od njenih ćerki, ali to mu dođe to, da ne poredim sa patikama. Posle devet godina života, Iris je otišla pod zemlju kao najlepša bokserka u istoriji Vračara, a Ljuba je nastavio da čuva tradiciju simpatičnih nemačkih pasa koji šetaju najmanjon beogradskom opštinom.
“Kad si mali treba da se svidiš vaspitačici, učiteljici, profesorima, drugaričinoj mami, malo kasnije momkovoj mami, muževljevoj mami, i njegovoj sestri, i njegovom tati i njegovim tetkama, i njegovim prijateljima, a bogami, i njegovim komšijama. Pa kolegama, šefu, spremačici, portiru, bankaru. Onda izrodiš decu, pa i njima mora da se svidiš, pa i njihovim drugaricama, pa mamama njihovih drugarica. Pa jednog dana, u nekim godinama, posle mnogo vremena razmišljanja da l se dopadaš, pomisliš - ma jebite se svi. Ko me voli - voli me, ko neće - ne mora”, ilustruje zašto je počela da svira bubnjeve. Volim Žanetu.
Nastavljam dalje, na jacupi. Tačnije iza nje, u Crveni park, gde je instalirano crveno vratilo i još nešto gvožđa za trening. Istegnem pršljenove, uradim koji zgib i trbušnjak, bez da se oznojim, usput, to sam pokušao svojevremeno da prodam kao lajfstajl: svaki dan po malo, bez znojenja, na putu do posla i sve se to sabira. Pet minuta po pet minuta, kontinuitet koji nije zahtevan i previše izniman. Naduvali su me pričom: lako je tebi, dovoljno ti je deset sklekova i naduju ti se vene kao krofne. Okej, kako vi kažete, mada nisu vene tema.
U Crvenom parkiću srećem čoveka koji je baš rešio da se oznoji i pokaže veneričnu ekspresiju. “Kako je lepo videti da se mlad momak prekrsti”, govori mu komšinica, videvši ga kako blago otvara usne: Bože, pomozi - uzima dve kocke sunđera u šake i hvata se za šipke.
“Kako ide?”, pita me po završetku deset širokih zgibova. Čini mi se da ima oko sto kila, evidentno je držanje poput rukometaša ili džudiste, ali nisam tačno siguran. “Džudo sam trenirao dok nisam povredio rame”. Plava kratka kosa, plave krupne oči, crna Otadžbina majica. “Ide dobro?”, dodaje pitanje.
“Pomalo”, kažem nakon što sam uradio jedan ruski zgib. “A jeste tebra, u pravu je komšinica, mladi uopšte nisu pobožni”, širi zenice. “Moguće, ne znam” brišem usne, savijenom šakom u zglobu, verujući da mi je njena spoljašnja strana čistija od unutrašnje.
Momak nastavlja da pumpa, pravi baš kratke pauze između vežbi, zadihan je. Planiram da uradim još jedan ruski i bežim. “Je l si odavde, iz kraja?”, izbacuje pljuvačku. - Živim u blizini, ali je moj kraj dole, niže, Osnovna škola Vuk Karadžić -, stavljam ruke na kukove dok se ponovo ne uhvatim za šipku. “U, tamo je bio dobar skank”, tvrdi. - Bio je i ovde -, tvrdim. “Šta misliš tebra, evo, stariji si, je l bilo bolje nekada ili sad?”. - Šta, skank? - .“Ma ne, generalno, je l tebi bilo bolje dok si bio đimla ili ti je sad dobro? Čekaj, koje si godište?”. – Osamdeset osmo. Meni je sadašnji trenutak bolji od prethodnog. Ne mislim da su srednja škola ili fakultet najbolje godine. Iskreno, ne bih se tamo vratio. Cenim da će sve što dolazi biti bolje od onoga što je bilo -. “Koji si sveštenik, tebra”. - Prekrstimo se onda zajedno -.
Kad si mali treba da se svidiš vaspitačici, učiteljici, profesorima, drugaričinoj mami, malo kasnije momkovoj mami, muževljevoj mami, i njegovoj sestri, i njegovom tati i njegovim tetkama, i njegovim prijateljima, a bogami, i njegovim komšijama. Pa kolegama, šefu, spremačici, portiru, bankaru. Onda izrodiš decu, pa i njima mora da se svidiš, pa i njihovim drugaricama, pa mamama njihovih drugarica. Pa jednog dana, u nekim godinama, posle mnogo vremena razmišljanja da l se dopadaš, pomisliš - ma jebite se svi. Ko me voli - voli me, ko neće - ne mora
Poručio sam avokado tost sa dva jajeta i stigao je sa nekoliko godži bobica preko. To su one crvene što podsećaju na suvo grožđe, ali su oporijeg ukusa. Struktura im je suva. Deda bi me pitao zašto ne uzmem šaku oraha i suvih šljiva? A ono kad bolje pogledaš, i jeste tako - ovde, na mom stolu, fale indijski štapići. Smejem se i jedem, žurim, pa se opet smejem, pa jedem, pa me briga što žurim, u stvari ne žurim, smejem se i jedem. Deda, deda… Nisam mu na grob otišao, ali odem Tutankamonu kada sam u Egiptu. Koja sam godži bobica.
Pored mene je gospođa koja priča služeći se mobilnim telefonom. Dok pričam sam sa sobom, ona bistri telefonom. Mada, možda i ona priča sama sa sobom, samo drži uređaj uz uvo. To je radila kada sam seo, to je radila dok sam jeo, to radi dok tražim račun: Keš, molim vas.
“Pravila sam onu carsku mešavinu”, čujem je. “To je ono što ima brokoli i karfiol, znaš…”, priča. “Ja tu dodam i paštu”, govori paštu sa “š”. Udaljavam se i slabije je čujem. Ne čujem je.
Na Slaviji stoje dve trole. Ne znam da li su stale ili ne mogu da krenu. Možda su se pokvarile. Razgovaraju šoferi u nebeskoplavim majicama sa GSP logoom. Jedan je u troli, drugi ispred nje, naslonjen na vrata. Pljuvačku pljuje tik pored gume od trole, ljude pljuje psovkama tik pored njihovih glava. Prolazi mnogo ljudi.
U kolima sam, a vozim samo kada moram. Čini mi se da semafori drže duže nego inače. Znači da mi treba odmor.
Comentarios