SABRANO DELO

„Izvinite, izvinite. Izvinite, gospodine“.

Podigao sam gornji deo tela iz pretklona. U njemu sam boravio da dotegnem pertlu na desnoj patici. Glas je dolazio od uredne žene. Naočare za vid sa ciklama okvirima, teget kaput, sive pantalone i tamnosive gumene čizme proizvedene po modelu koji se imenuje sa čelsi. Slobodnom procenom dao bih joj 67 godina.

„Molim vas, nemojte misliti da sam luda ili slično, ali moram nešto da vam kažem“.

- Samo izvolite -.

„Sada kada sam nailazila, jako ste me podsetili na Isusa Hrista. Spasio me je pre dve godine. Izvinite, molim vas, joj, znam da zvuči čudno, ali evo, iza nas je Hram, da se prekrstim…“.

Prekrstili smo se oboje.

Pogledom sam tražio Milicu. Maltezerku od 16 godina koja slabo vidi i gotovo uopšte ne čuje. Na rukama sam je izneo ispred zgrade i stavio na zemljani pravougaonik prekriven snegom. U središtu je stablo drveta iz rodoslova koje Kursulinoj ulici daje miroljubivi šarm.

Pas se bio zavukao kod zadnjeg točka parkiranog automobila. Sve je bilo u redu, tako je htela, želela i osećala.

- Što je naše doći će, što nije naše proći će - citirao sam patrijarha Pavla kao da sam dostojan toga.

Žena je otvorenu desnu šaku držala na grudima. Pokazivala je izvinjenje. U levoj joj je gorela tanka cigareta. Stavila ju je iza svojih leđa. Damska verzija profesora u penziji koji komšijskim mačkama ostavlja hranu pored ograde.

„Eto, Bog je hteo da stanujem baš ovde, kod Hrama, u garsonjeri od 28 metara kvadratnih. Jako sam srećna zbog toga. Nikada nisam uzela nijednu tabletu u životu“.

Setio sam se jedne priče o tableti ali sam je zadržao u sebi. To nije bila tableta nego papirić natopljen lizergidom, dietilamidom lizerginske kiseline, koji ima halucinogena dejstva.

Dva sata nakon što je jezikom prešao preko ukiseljenog papirića, jedan drugar je, kaže, izgubio postojeću perspektivu. Zidovi u stanu ostali su bez pravih uglova. Prostor se pretvorio u tubu obloženu jarkim bojama u milijardu nijansi. Činilo mu se da boravi u utrobi kakva se sudara sa fudbalskim stadionom na kojem Argentinci pevaju pesme, mašu rukama i savijaju ih u laktovima kao kada bajkovita vila sa balkona baca latice zlata.

Jedino što je u toj pomerenoj percepciji stajalo nepomaknuto je ikona Svete Petke na zidu. Držala se nepomično kao za Slavu.

Nije prvi put da mi neko kaže kako ličim na Isusa. Grupa mladića na Exit festivalu imala je posebnu verziju priče zašto im se Hristos pojavio na Dens areni. Mislili su da sam blagovestitelj koji zna gde će biti organizovan afterparty.

„Joj, sine“, žena je desnom šakom pritiskala pluća kao da želi što čvršći kontakt sa mehanizmom u grudima. „Mnogo mi je drago što smo se sreli“.

- Bogu hvala, srećan Badnji dan -.

Otišla je. Ostao sam ispred zgrade sa Milicom da piški još koji put.

Džip je iskoristio suprotnu traku da obiđe mali automobil koji je usporio da pronađe adresu za dostavu. Vozač džipa nasilno je ubrzao i pritisnuo sirenu. Na usnama su mu se ocrtale sočne psovke.

Poželeo sam da budemo gladni jer nismo dovoljno gladni za promenom. Poželeo sam da budemo bolesni jer bolest smiri čoveka kada shvati svoju nemoć.

Bilo je to ništa drugo do nalet demona. Nije dugo trajao.

Pogledao sam u Hram, uhvatio Milicu za stomak, podigao u naručje i osetio kako joj kuca srce od 16 godina.