BLAGODARIM

Sadašnji Beograd znatno je lakše voleti i prihvatiti ako ga ne poznaješ. Ako ti je usputna stanica, uzbudljiv erotski odnos za jedno veče, servisna stvar, površno rukovanje posle kog se ne zapamti ime. Ukoliko predstavlja mrežu različitih ulica za dostavu hrane oslikanih na pametnom telefonu, biće ti pravo dobar.

Grad koji dopušta da bez pročitanog uputstva za upotrebu od njega "ćapiš" ono što ti treba, veoma lako ćeš voleti i prihvatiti. Bitno je da ti ne bude bitan. Gledajući na njega kao na priliku, mogućnost, opciju i situaciju, nećeš obraćati pažnju na sve što nije smogao snage da bude.

Kada borcu nestane snage da posle primljenog udarca ustane, pruže mu ruku. Ta ruka nemali broj puta bude protivnikova, ona koja ga je i oborila na patos.

Beograd nije uvek sve mogao sam. Gledali smo ga srušenog nebrojano puta, kako leži na patosu i gotovo bespomoćno pruža ruku. Pravili smo se da nalaženje nepoznate u jednačini nije naš zadatak.

Podareni su nam novi svetovi, brige i neka neobična zadovoljstva. Karijere koje ne dozvoljavaju da vidiš decu kako rastu a kamoli grad u krilima vrhovnog krvnika-poglavara, otrgnut od ljubavi i anđela, kako u tami gubi svoju svetlost.

On je ono ništa kada pitaju me šta mi je. Nešto o čemu mislim a nije za priču. Ono što me ljuti a neću da priznam

Jedno od uputstava za upotrebu Beograda koje se zbog održivosti više ne štampa, pronađeno je u predgrađu Sidneja, na istočnoj obali, kod porodice koja se bavi proizvodnjom hleba. U njemu, nedge na trećoj četvrtini celokupnosti, između ostalog, stoji priča o Voji bravaru.

Kada je zanatlija sa porodicom stigao ispred Restorana Rubin na Košutnjaku, da proslavi svoj 80. rođendan, osoblje, na čelu sa konobarima, izašlo je na parking, formiralo špalir i sinhronizovano mu se poklonilo. Da se može ispričati zvukom, ova priča bila bi ispričana sretanjem crno-žute grafitne Štedler olovke sa hrapavim prljavobelim papirom.

U sledećem poglavlju stoji analiza slučaja „piće pre ručka“. Obožavani kult posleratnih generacija podrazumevao je okupljanje starih drugova iz škole u 12 časova i 30 minuta, svaki dan, bez izuzetka. Spominju se Restoran Potkovica i mali Sale kojem konobari nisu hteli da otkriju na koji način je uopšte moguće slamčicu zalepiti na stakleni zid ledene čaše od „dva deci“ u obliku burenceta, gde je sirup od maline sjedinjen sa soda-vodom. Otkrili su mu da je „blagodarim“ sve što treba da kaže nakon što sok ispije do dna čaše.

„Hajde vratite se u krevet pa probajte još jednom“, čuveni savet konobara Šilje za sve moguće ljubavne probleme, u uputstvu za upotrebu Beograda troši zasebno poglavlje.

Grad koji dopušta da bez pročitanog uputstva za upotrebu od njega ćapiš ono što ti treba, veoma lako ćeš voleti i prihvatiti. Bitno je da ti ne bude bitan

Međutim, štivo uopšte nije u toj meri romantično, o čemu svedoče njegova završna poglavlja. Podrazumevanje dobrog ili nalaženje mana u dobrom, neodgovoran odnos prema davanju pohvale i pružanju podrške za prvog sugrađanina do tebe, sujetom isečeno svako potencijalno jedinjenje afirmisanih jedinki - zauzimaju važan deo Uputstva.

Kako i ne bi kada je reč o snažnom protivniku zbog kojeg je Beograd više puta ležao na patosu, a to bi valjalo predvideti i preduprediti.

Ovaj protivnik ne obara te udarcem rukom, nego dejstvom otrova koji je pre borbe sipao u čašu sa vodom. Ovaj protivnik je iz našeg tima. Neuočljiv na prvu loptu. Podmukao kao karcinom.

Možda se njegovom krivicom i kasnim otkrivanjem neki od preostalih uputstava za upotrebu Beograda baš i nalaze u istočnom predgrađu Sidneja, u domu porodice koja se bavi proizvodnjom hleba.

Da se može ispričati zvukom, ova priča bila bi ispričana sretanjem crno-žute grafitne Štedler olovke sa hrapavim prljavobelim papirom

Poznavajući Beograd, nije ga uopšte lako voleti i prihvatiti. On je ono ništa kada pitaju me šta mi je. Nešto o čemu mislim a nije za priču. Ono što me ljuti a neću da priznam. Blizina koja rađa konflikt. Proizvodnja ugašena lažima o održivosti.

Ako vreme posmatramo kao skup različitih sećanja među kojima snagom prednjače dobra i lepa, Beograd će uvek imati dovoljno vremena da se opasulji od udaraca, ustane sa patosa i uspravi se, čak i ako mu niko ne pruži ruku. Ili kako to piše u Uputstvu koje naglas čitamo nedeljom ujutro:

Za ovaj grad i one koji žive u njemu,

Gospodu se pomolimo.

fotografije: Luka Šarac