KAKO IZDRŽAVATE?

Postaviću pitanje bez skrivenih namera, provokativnih čestica i otrovnih strelica: kako izdržavate?

Šta?

Ovo što se dešava na svakom koraku, vidljivim i manje vidljivim platformama, mestima i oblicima postojanja, a tiče se apsolutnog civilizacijskog sunovrata. Sunovrata koji se, verovatno, već dešavao, ali ovde tema nisu istorija i arheologija. Tema smo mi.

Na koji način vaša duša obrađuje očiglednu nepravdu koju, hajde, za potrebe ovog teksta mogu da simbolizujem sintagmom „propali teniser“. Mada znamo da je stvar šira, kompleksnija i ubojitija od toga.

Bez odgovornosti, posledica, smisla, lepote i vere, u pitanje je dovedeno elementarno dostojanstvo čoveka. A čovek je, inače, ona naprava kojoj je pružen golem prostor da se razlikuje od životinje.

Kako izdržavate, hleba vam?

Nemam uvid u to kako se ponašao pračovek, ali sam siguran da je imao većih izazova od toga da li govori istinu, šta je uopšte istina, na koji način se izražava, kakve izbore pravi. Gledao je da preživi kako zna i ume.

Onda se pojavila civilizacija, sa kulturom i obrazovanjem. Tekovina u koju je ulagano vekovima. Koliko je istinito ono što o tome znamo - ne znam - ali znam da detetu vrlo brzo postane jasno da će u životu imati obaveze. Školu, sport, zanate, umetnost, drugu decu, druge ljude, drugu školu, treću školu, ljubavi, mržnje, radosti, gadosti. Učiće da se ponaša i postavlja, zauzima i brani, nudi i prihvata, deli i množi. Upijaće načine, jer načini čine ljude.

I kako, mili moji, izdržavate povratak primitivnog čoveka na scenu? Ne pitam kako i zašto se on vratio, jer se očigledno vratio, stigao je Boga pitaj odakle, a možda nije ni odlazio odavde, nego pitam kako ga izdržavate?

Zapravo, možda je on neki gotivac, samo ja ne umem s njim. A vi?

Značilo bi mi, ako smo prijatelji, a verujem da jesmo, da ne potežete za univerzalnim odgovorima i dalajlamskim razumevanjima. Kažite mi, brate mili, iskreno, kako izdržavate uvrede razuma?

Ne zanimaju me putevi, plate i dvorane. Glasam da budemo Šri Lanka, samo da me ne ponižavaju, a da povodom tog poniženja ne mogu da učinim ništa. Čovekov krah je kada je ponižen. Nije krah nemanje auto-puta.

Otkrijte mi, bar, ako ništa drugo, kojom tehnikom postižete da vam bude svejedno što se hemingvejska popularnost daje vlasnicima jeftinih trikova i ružnim ljudima. Da, ružnim, vrlo dobro znamo šta je ružno a šta lepo, iako pokušavaju da nas ubede da se o tome ne govori.

Nemojte mi, kumim vas, reći kako treba da se bavim nečim što će mi skrenuti misli. Posla mi je, vrlo često, preko glave, kao i vama. Takođe, sada se već dovoljno dobro poznajemo pa ne moramo pričati ni o fizičkoj aktivnosti. Znate njenu praksu i značaj u mojoj svakodnevici. Verujem u Boga, molim mu se, nisam mu dostojan. Imam redovan seks, nije ni to. S kintom sam okej. Nemam decu, možda zato imam vremena za razmišljanje.

Možda je problem što nemam problem koji mi ne bi dozvolio da vidim dalje od njega? Taj deo mogu da prihvatim.

Siguran sam da, kao i ja, imate drugove u dijaspori koji vam postavljaju šampanj pitanja - gde ćete na skijanje. Siguran sam da vam, kao i meni, dođe da takav razgovor odmah prekinete.

Evo, recimo, išao sam u Petu beogradsku gimnaziju. I neki od vas su. Ta škola je nešto značila za Beograd i omladinu. Kako izdržavate njen sunovrat? Šta možemo da uradimo? U principu - ništa. Iz principa - nešto. O tome ćemo uživo.

I pre nego što se pojavila reč „ćaci“, a društvo ogrezlo u oštru podelu, znali smo ko je ko. Po ponašanju, izboru partnera, izboru mesta za izlazak, izboru odeće. Moglo se ponekad pogrešiti u proceni, ali ne mnogo. Sada kada je sve to transparentno - kako izdržavate?

Često razmišljam o tome na koji način bismo nekog ko na ovo tlo dolazi nov i svež ubedili da to što vidi nije dobro. Kada sam kolegu koji me je spojio sa jednim imućnim čovekom pitao zašto ovaj toliko laže, rekao mi je: - Istina je da laže, ali on je imućan -. Kako ih, braćo i sestre, izdržavate?

Onaj ko je otplesao nekoliko plesova sa đavolom, neka mi kaže - je li vredelo? Ne isključujem mogućnost da jeste, pitam, zanima me. Meni nije vredelo. Gubio sam se, a novac brzo potrošio. Ostale su ružne uspomene na pokušaj da se „sistem ruši iznutra“.

Znam da će ovo proći. Znam i da će se zaboraviti. Vrlo verovatno će sve biti isto, do nekog novog kruga. Ne očekujem ništa. Ni nagradu što sam birao ovako, ni kaznu što su birali onako. Samo pitam kako izdržavate?

A dok mi odgovorom ne pomognete, nemam bolju ideju osim da poslušam „propalog tenisera“: - Pravda i istina uvek pobede. Neka istraju -.