Gde si kućo?

Desi mi se da dođem na sprave, ono što zovu teretana na otvorenom, šipke ili streetworkout, nebitno, i momci koje zateknem mi ne kažu ćao, zdravo, dobar dan, ništa. Ili me zbunjeno pogledaju što ja to njima kažem.

U školi smo imali fizičku kulturu i vaspitanje. Pade mi na pamet naziv tog predmeta pa reko’ aj’ da rastumačim s ove tačke gledišta.

Najpre, ponovimo u sebi: fizička kultura i vaspitanje. Izgovorimo. Gotivno zvuči?

Elem, još u predškolskom sam ušao u sport, tako da sam bio jedan od onih školaraca koji obožavaju fizičko. Jedva sam ga čekao, pusti sve ostalo. Ali bilo je drugara koji nisu iz tog fazona. Koji su bili nespretni ili gojazni, tako da su na fizičko gledali kao ja na fiziku - piši dvojku.

Danas su verovatno i oni, podjednako kao i ja koji sport nisam napuštao, svesni važnosti fizičke kulture. Bole ih leđa ili ne, počeli su da trče, vole hajking, rekao im doktor, počeće sutra, kako god, svako zna da je važno biti fizički aktivan. Pitanje je zdravlja.

Možda ću da lupim, ali evo šta mi pada na pamet: Svaki fizičar mora da pripazi na svoje telo ako želi da traje, dok svaki sportista rekreativac ne mora da zna fiziku da bi preživeo.

Da nisam gej s ovom kosom? „A ma nema šanse vidi šta sve može da uradi… Ali ko ga jebe, što da mu se javim“

Nameće se pitanje šta nam je od predmeta iz osnovne škole najpotrebnije u kasnijem životu. Možemo da uđemo u tu temu, ali pošto ona gađa priču o reformi obrazovnog sistema, bolje ne, neki drugi put.

Ali imam jedan savet, ako sam već dao sebi za pravo da se pravim pametan: Okej, školarca ne zanima lopta, ni basket ni fudbal, kamoli gimnastika i trčanje, ali valjalo bi s njim poraditi bar na osnovama, koordinaciji prilikom zagrevanja ili razgibanosti. Prići mu. Uraditi pretklon zajedno sa njim. Pa sledeći čas opet, lagano, bez presije. Ne na nivou ocene i zadatka. Učenik to nikako ne treba tako da doživi.

Pedagogija, znam, ali ovde pričamo o fizičkoj kulturi i vaspitanju, gde nastavnik, siguran sam u to, može i hoće da bude šmeker. Ti si kućo šmeker jer predaješ fizičku kulturu, kapiraš.

Nego, u ovom tekstu sam hteo da otvorim drugu stranu. Nas koji vežbamo i dan danas. Gde smo sa fizičkom kulturom i vaspitanjem?

Desi mi se da dođem na sprave, ono što zovu teretana na otvorenom, šipke ili streetworkout, nebitno, i momci koje zateknem mi ne kažu ćao, zdravo, dobar dan, ništa. Ili me zbunjeno pogledaju što ja to njima kažem. Ne poznajemo se, ali nevažno.

Kao što trkač treba da pozdravi trkača, biciklista biciklistu kada se mimoiđu, postoji nepisani kodeks da pozdraviš vežbača, kakve veze ima što se ne poznajemo. Delimo istu vrednost, sportski duh. Delimo isti ambijent, jeste pod otvorenim ambijentom ali nas spaja. Reci ćao, kućo.

Kapiram, snimim kod jednog momka tetovažu na desnom listu, obeležje navijačke grupe koja je najbrojnija u tom kvartu. I sad, momak je zatvoren, jasno mi je. A ja sam u prolazu i nije mi viđao pre.

Gotivi ljude iz svoje ekipe, isključivo, tu je siguran, a ko zna ko sam ja. Da l sam možda Cigan? Radovac sigurno nisam! Možda mi to nije bitno, onda me tek treba ignorisati. Da nisam gej s ovom kosom? „A ma nema šanse vidi šta sve može da uradi… Ali ko ga jebe, što da mu se javim“. Reci ćao, kućo

Možda ću da lupim, ali evo šta mi pada na pamet: Svaki fizičar mora da pripazi na svoje telo ako želi da traje, dok svaki sportista rekreativac ne mora da zna fiziku da bi preživeo.

Slično ume da bude i kod mene u sali, u penjačkom centru, samo je drugačiji motiv iza celog sklopa. Penjanje zna da privuče ekscentrične likove, a još ako im je ego pothranjen uspesima na steni, ma kakvi, ne vide te. Uđeš u svlačionicu, „Ćao burazeru“, on ništa, muk.

Pa čekaj, rode, je l treba u osnovnu da se vraćamo? Ne zanima me da li si ti privatno nevaspitan lik. Sve i da je to tvoja lična stvar, vratimo se na kodekse. Reci ćao, zdravo ili dobar dan. To je sport, rode. Makar na silu, to ti traje manje od sekunde.

Ponovimo u sebi: fizička kultura i vaspitanje. Izgovorimo. Gotivno zvuči?