SVETONAZOR

Fotografija: Nebojša Babić

U jednom intervjuu, sagovornik koji često putuje pričao mi je da voli aerodrome. Nije mislio na šoping i duty free, ni na široke, dugačke, oštre i glatke piste, ni na modele aviona, njihova krila ili elektroniku - nego na ljude. Na ljude i emocije. „Aerodrom je mesto rastanaka i susreta. Gledam kako se ljudi grle, pozdravljaju, ispraćaju i dočekuju“, sećam se da je rekao.

Njegovo humanističko stanovište pokušavam da usinkujem sa pesimističkim gledištem na aerodrom koje nevoljno prihvatam dok se čudim „svetonazoru“ kojim službenik na kontrolnoj traci melje (svoj) narod.

Ovo izvadi, ovo vrati, izuj se, „gospođo, gospođo, ovuda, molim vas“, raširi ruke, skupi ruke, skini duks sa kapuljačom, je l imaš nešto tečno, je l imaš nešto tvrdo…

„Pipneš me za mudo“, rimujem u sebi. Službenik me ne čuje ali vidi, „putuj igumane“, vraća mi iako ne (iz)govori.

Svetonazor (Weltanschauung: pogled na svet) sličan ovome vidim i na službenom licu kojem predajem pasoš. Okreće prvu stranu pasoša, pa podignutih obrva pogleda u mene. Pa drugu stranu pasoša, pa opet u mene. Pita kojim dobrom idem tamo gde sam krenuo, koliko ostajem i još malko provrti svoje prste po pasošu kao da ga interesuje do kojih sam meridijiana uspeo da dobacim u prošlosti. Pa opet u mene i onda mi na jedvite jade vraća pasoš, ali ga ne stavlja tamo gde sam ga ja njemu ostavio, nego malo bliže sebi, a dok je izvodio taj pokret vraćanja pasoša, čuj pokret vraćanja pasoša, ali da, dok ga je izvodio delovao je kao da reketom udara slajs-bekhend koji je režija Eurosporta na Rolan Garosu ubacila u slow-motion.

„Stavim ti ga“, mislim se.

Moglo bi se diskutovati o tome da sam potrefio mračne službenike, Mađare recimo, Mađare na aerodromu u Budimpešti, ne daj Bože na kopnenoj granici. Znam, nisu svi takvi, ali ne govorim o tome. Govorim o energiji i raspoloženju kojima su ispunjeni terminali, bez obzira na veličinu, kulturu, šta god.

Smaranje, burazeru, nepotreban svetonazor, kao da sam krenuo ne znam gde i ne znam kad, a sve lepo piše. Kao da nosim nešto ne znam šta i ne znam kome, a sve se lepo vidi. Vidi se lepo kao Marakana dok letiš nad Beogradom.

Svetonazor (Weltanschauung: pogled na svet)

Da ne grešim dušu, bila je jednom jedna službenica koja mi se nasmešila. Pretpostavljam zato što u pasošu ličim na Jašara Arhmedovskog, a ona je imala priliku da ga upozna. Dao sam joj svoju sliku, jer nemadoh ništa drugo… I napisah ove reči… Jednoj ženi za sećanje dugo…

Ove preneglašene konstatacije, istine radi, mogle bi potpuno opravdano dati inspiraciju za sledeći argument: ljudi samo rade svoj posao, a posao im je da kontrolišu. Okej, probaću da se pretvorim u budistu i pomislim kako davitelji naroda, kada skinu svoje službene uniforme, u ostatku svog dana ili na njegovom početku, počinju da rade nešto drugo i nešto dobro. Nešto što se ne odnosi isključivo na smaranje ljudi, nego na neki vid afirmacije i pomoći.

Kada sam kod budista, koleginica je provela sedam dana u budističkom hramu u Nemačkoj. Za prvu naučenu lekciju kaže:

„Pre prosvetljenja – seci drva, nosi vodu.

Posle prosvetljenja – seci drva, nosi vodu.“

Odlazim duboko u tu misao i doslovce se zakuvacam u ženu ispred sebe, koja je naglo ukočila sa svojim koferom, izbečena u račun iz fri šopa, evidentno zbunjenja zbog nečije greške: svoje jer je potrošila više novca nego što je htela, ili tuđe jer joj je naplaćeno više od iznosa??? Izvinjavam joj se, moja krivica, nisam držao odstojanje, i ostavljam je da reši svoj račun-rebus.

„Je l vam treba pomoć?“

- Ne, ne, hvala… -

Mislio sam na kofer.

Onda mi na jedvite jade vraća pasoš, ali ga ne stavlja tamo gde sam ga ja njemu ostavio, nego malo bliže sebi, a dok je izvodio taj pokret vraćanja pasoša, čuj pokret vraćanja pasoša, ali da, dok ga je izvodio delovao je kao da reketom udara slajs-bekhend koji je režija Eurosporta na Rolan Garosu ubacila u slow-motion

Za razliku od sagovornika iz intervjua koji putuje i voli aerodrome, putujem ali mi aerodromi nisu bogzna kako simpatični. Licemerni su zbog lažnog kontrolinga, premda jesu emotivni. Postoje bezbednosne službe i kamere koje prate sve i sve znaju, pa mrcvarenje običnog naroda teško pojmim i ne mogu mu naći žicu smisla.

Primera radi, vraćajući se iz Amsterdama ili s Ibice, ljudi zaborave da u džepu imaju nedozvoljene supstance. Pa PROĐU, prođu i pasoške kontrole i kontrolne trake. Tek na porodičnom ručku provale da ih na dnu džepa od bermuda žulja psihoaktivni grumenčić, zbog čega im pripadne muka i ne pojedu maminu supu. Pojedu grumenčić kada se vide s drugarima, kako to radi običan svet.

Sa druge strane, neobičan narod bira neobične puteve. To svakako nisu aerodromi. I to nema veze s običnim narodom, mrcvarenjem, službenicima, žbirovima, budistima, ženom sa računom, sa mnom…

Pružam noge na svoj ranac, kolena su mi u praznom prostoru, paralelna sa podom, zadnjicu guram unazad skroz do naslona stolice na začelju gejta. Čekam let s aerodroma Nikola Tesla i čitam Politiku, gde u rubrici Zanimljiva istorija piše da je prvi semafor u Beogradu postavljen u novembru 1939. godine na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Takovske ulice, kod Glavne pošte.

Prvi automobil u Beogradu kupio je 1903. godine Boža Radulović, sin uglednog trgovca, za sumu kojom je mogla da se plati solidna kuća na sprat u boljem delu grada. On je fotografa Sretena Kostića zaposlio kao svog vozača, a Kostić je na Avalskom putu, na krivini u Jajincima kod nekadašnje kafane „Župa“, postavio prvi saobraćajni znak u Srbiji – tablu s natpisom „Drži desno“. Umesto svetlosne signalizacije vozači su na raskrsnicama koristili – zvučnu. Jedan zvuk trube ispred ukrštanja puteva značio je „nastavljam pravo“, dva – „skrećem desno“, a tri – „idem levo“.

Ovu rubriku iz novine, kao i mnoge druge napisane prepoznatljivim jednostavnim jezikom sa smislom, Politika ne podiže na svoje digitalne platforme. Zbog toga ju je korisno kupiti i pročitati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog kakvog-takvog bogatstva srpskog jezika i njegovog očuvanja, mada će mnogi reći da nije kao što je bila. Kao da je išta šta na ovom svetu ostalo onakvo kakvim ga prošlost i zub vremena pamte…

Vraćajući se iz Amsterdama ili s Ibice, ljudi zaborave da u džepu imaju nedozvoljene supstance. Pa PROĐU, prođu i pasoške kontrole i kontrolne trake. Tek na porodičnom ručku provale da ih na dnu džepa od bermuda žulja psihoaktivni grumenčić, zbog čega im pripadne muka i ne pojedu maminu supu. Pojedu grumenčić kada se vide s drugarima, kako to radi običan svet

Ovde ću vam, bez potrebe za liričkom bravurom, ako takvu uopšte umem da skrojim, i bez slikovitog opisivanja onoga što se na aerodromu na dalje događalo, a nije se dešavalo ništa što se inače ne dešava, podvući jednu stvar koju smatram važnom. Znate je, ali hajde da je ponavljam dok mi ne uđe u rutinu.

Dobrog sadržaja ima, ali bi bilo nepromišljeno očekivati da se nalazi na svakom ćošku. Kao i do svega onoga što opravdano nosi pridev dobro – ljudi, dešavanja, nade, vrtovi, svet – za dolazak do dobrog sadržaja se treba malko iscimati.

Pritisak raznoraznih budalaština nije opravdanje za to da budem lenj i razmažen. Ima dobrog, ponavljam sebi, ponavljam drugima. Politika je u svakom smislu bolja od digitalnih novina čiji se sadržaj pravi za Gugl a ne za čitaoce. Da bi takav besmisleni sadržaj bio kreiran u tolikoj meri da ga Gugl prepozna i favorizuje, poželjno je da ga hiperprodukuju oni, bez da ikoga vređam i čast izuzecima, podudarnog mentalnog sklopa sa službenikom na traci koji svaki dan jednako smara, ne postavlja pitanje smisla i neguje nepodnošljivu lakoću postojanja. Ne zaliva je, a ona raste. Perpetuum mobile. Da ne zaboravim, važno je da budu potpomognuti kompjuterašima kojima je ionako svejedno, jednačina im je jednačina.

Dobrog sadržaja ima, ali bi bilo nepromišljeno očekivati da se nalazi na svakom ćošku. Kao i do svega onoga što opravdano nosi pridev dobro – ljudi, dešavanja, nade, vrtovi, svet – za dolazak do dobrog sadržaja se treba malko iscimati

Baš je dobra stjuardesa zaposlena u italijanskoj avio kompaniji. Prilazi mi dok prelećemo Jadran. „Slatko ili slano“, pita me. - Mogu li oba? -, pitam je. „Naravno“, odgovara mi i dodaje krekere sa ruzmarinom i mini vafle punjene kremom od lešnika. Zrela je kao što je zrela cela avionska posada, možda je to politika kuće, možda slučajnost. Lepi su kao glavne glumice i glumci iz filma Troja.

Projektujem da je stjuardesa Rimljanka. Siguran sam da na komodi stana u blizini Vatikana ima pomorandže sa stabljikama i listovima. Smeje se. To joj je posao??? Možda je Weltanschauung. A možda ja ipak volim aerodrome.