Vrabac

Častan je odgovor ne znam. Kada čovek o nečemu nema predstavu, nije informisan ili vrlo jednostavno nema mišljenje jer nije dolazio u situacije da kreira mišljenje o temi. Blagosloven je čovek koji ne mora da snima kamerom ni zbog koga i ni zbog čega. Onaj koji može da pusti svoje malje i maljavost jer nije profesionalni plivač ili biciklista. Samo je neka duhovna mana kao i tolike druge mogla da dopusti primenu olakog postupka igranja već odigranim igrama. Nekada zamere kada kažem da nisam stručnjak jer im se ne troši vreme da traže drugog stručnjaka. Psa nisam uspeo da odučim od lopte. Sa sedam godina i dalje je drži za svoj zadatak. Nevažno koje je veličine, kakvog je materijala i koja joj je namena. Da li je u nečijim rukama, ispod konstrukcije od koša ili u žbunu. Ukoliko je ugleda ili na neki sebi znan način oseti, daće sve od sebe, sve svoje psihičke i fizičke kapacitete i relevantne vrline upregnuće u to da do lopte dođe. Jednu probušenu pokušavao je da dohvati gurajući glavu ispod ograde, a ja sam gledao u vrapca. Pernati švrća sijao je okupan prahom od mlevenog žita, sitnim koracima po betonu ostavljajući nešto kao puder prijatne svrhe. Vrabac dživdžan je nekrunisani simbol Beograda, u izvesnoj meri zbog toga što ga je Duško Radović često uzimao u usta. Oprezno sam mu se približio, ne želeći da ga remetim ako se snima telefonom. Šta to dživdžan zbori?

19. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević