top of page
Search
  • akcijanjestefan

MANIRI



Fotografija: Bogdan Gligorić
Fotografija: Bogdan Gligorić


U pisanju postoji osećaj sumnje da li je to što želimo da kažemo uopšte bitno? I kome? Imam ga uvek kada prste rasporedim po tastaturi, spremni da po alfabetu odigraju kolo, čoček ili tabatu. Jedino što od toga znam je tabata


Mnogi će reći da kreativnost i formiranje mišljenja, čitaj pisanje, nastaju upravo iz sumnje. Bilo kako bilo, nije loše sumnjati. Ne mislim na parališući overthinking, nego na preispitivanje vlastite kompetencije, koje može poslužiti za izgradnju odmerenog, zdravog i suvislog rezonovanja, ili bar filtriranja toga u koje teme ulaziti, a u koje ne. 

Kako to izgleda kada ljudi ne sumnjaju u sebe, svoje stavove i količinu (ne)znanja, možemo da vidimo čim nos promolimo napolje. A i ne moramo vani, videćemo to i na TV-u ili internetu, ali predlažem da ipak izađemo napolje i prošetamo se. Čovek nije smišljen da bi sedeo!


Kada je reč o sedenju, uz sumnju da li ovo što ću reći ima smisla, ističem da nisam u saglasju sa promovisanjem IT industrije kao poželjne i dobro plaćene. Ne mislim na inženjere, nego na „kursadžije“. Kao što nisam saglasan sa tim da zanimanje treba birati prema tome gde ima novca. Evo sad me baš "kida" taj osećaj koga briga šta ja mislim, ali nastaviću.


Čovek, pod uslovom da nije ugrožen egzistencijom, što veliki broj ljudi nažalost jeste, ali onaj koji nije, ne treba da gleda gde su novci, nego gde će biti i ostati zdrav. Ukoliko sedi „milion“ sati dnevno ispred kompjutera, što je kor programerskog organizma, potpisao je sporazum za bol u leđima i očima. Sva je prilika da mu se smeše hemoroidi i proširene vene, a u paketu će, ako bude ambiciozan, dobiti i upalu nerva koji se proteže od ramena do srednjeg prsta šake. Ako takav postoji, a čini me sa da je tu. To je zbog miša. Na kraju će platu trošiti na „lečenje“. Izuzeci su tu da potvrde pravilo. 

Ono što postaje jako zabavno, u to ne sumnjam, jeste način na koji sledbenici IT industrije menjaju društveni život. Ne mislim na tehnološke inovacije i pametne aplikacije koje kreiraju, nego na činjenicu da su, masovnije nego pre, postali konzumenti pabova, pivnica, kafeterija, restorana, klubova i svih onih mesta koja su podrazumevala boemštinu. Ona se, mislim na boemštinu, nije baš najbolje razumela sa sedenjem za kompjuterom, što ne znači da ne mogu naći zajednički jezik. Para vrti…


Drugarica iz salona automobila pričala mi je kako je mislila da je u skrivenoj kameri kada se momak s odvezanim pertlama na patikama pojavio u prodajnom prostoru i tražio da kupi najnoviji model automobila. Na keš! Drugar, barmen, govori kako mu ništa nije jasno kada za šank sedne frajer koji na telefonu koristi neki operativni sistem za koji mi ne znamo i naruči 2 long ajlenda. Oba su za njega. Da se što pre vine u nebesa. U programiranju je navikao na brza rešenja. 


Sve mi je bilo jasno kada sam bio na sastanku u jednom velikom co-working prostoru, okupiranom ajtijevcima, kada su se na vratima pojavile tri veoma zgodne devojke, decentne, sa biranim damskim manirima, i sele odvojeno jedna od druge, svaka za svoj sto, bez laptopa. Logično, kako novac nije više samo kod političara, kriminalaca i sportista, poslovna pratnja svoju pratnju traži među programerima. Uredno plaćaju. Nisam siguran da li može elektronskom fakturom… Nemojte me pitati kako znam da je reč o poslovnoj pratnji, bavim se društvenim naukama.


Da li sam to nečim prizvao ili ne, uglavnom, istog tog dana, samo uveče, bio sam na proslavi petog rođendana jednog bistroa u komšiluku. Podelio sam sto sa jednim parom, devojka mi je bila poznata od ranije, a momak je rekao da ima IT firmu i da radi sa Švajcarcima. Nije pio long ajlend i pertle mu nisu bile odvezane. Pio je tamjaniku i izgledao kao da je kupio celu lutku iz butika prevaziđene italijanske mode. Sumnjam da je okej ovo što sam napisao, ali to je u rok službe.


Ne sećam se o čemu sam tačno govorio, ali se u jednom trenutku Miloš, čini mi se da se zove Miloš, nadovezao: „Matori, to je super ideja, mogli bismo…“. Ortak moj, vidiš me prvi put u životu, petak je veče, pusti me da popijem ovo piće i da „palim“. Mani me tvojih ideja, leba ti, nije sve u lovi i švajcarcima… Nisam mu to rekao, ali sam pomislio. Potapšao sam ga po ramenu i zapalio.


Sada da se vratim na početak i kompetencije. Najčešće ulazim u nevažne tačke gledišta. Posmatram kako ljudi hodaju, gledaju, na koji način otvaraju vrata i naručuju kafu, kakva im je mimika, govor tela. Momci u kožnim bomber jaknama, levi’s 501, belim starkama, sa zippo upaljačima, momci sa kojima sam odrastao, pričali su mi da je ovo iznad jako bitno i ja sam to zapamtio. Kao što sam zapamtio da se starijima ustaje u tramvaju i da se drugo vozilo u saobraćaju propušta, bez obzira na to ko ima prednost - nepisana šmekerska pravila. Pričalo se da devojkama spadaju gaćice u njihovom prisustvu.


Na internetu često naletim na „mem“ da smo vaspitani za vreme koje više ne postoji. Istina, što ne znači da u vodu treba baciti vlastito nasleđe. Štaviše, možda je baš to nasleđe naš X faktor. Kada je tama, jedna upaljena šibica može da napravi svetlo.

Ovo pišem u danu kada obeležavamo godišnjicu smrti Siniše Mihajlovića, uzora naše generacije. Čoveka mudonje. Šta bi nam on rekao? Idem da se prošetam i mislim o tome… Čovek nije smišljen da bi sedeo! U to nema sumnje.

122 views0 comments

Recent Posts

See All

MAGLA

Comments


bottom of page