RUDARENJE

Sreo sam vršnjaka iz srednje škole. Rekao je da se kocka.

Koji tip kockanja?

- Sve - odgovorio je.

Hteo je da me razočara pre nego što čujem od drugih. Činilo se da izgovara deo razgovora koji je sam sa sobom vodio pre nego što sam naišao. Izgledao je pospano i bezvoljno. Drugačije od mladića koji vreme provodi u sali za sportsku gimnastiku, što je moje sećanje na njega i gimnaziju.  

- Kada se kockam, ni o čemu drugom ne mislim -.

Ne kocka se zbog novca nego zbog učešća u igri. Tema koju nije pametno otvoriti tokom slučajnog susreta na semaforu.

Propustio sam njegovo putovanje od gimnazije do danas, ne znam nijedno poglavlje. Ne mogu da sklopim celine. Želeo sam da učestvujem u razgovoru ali nisam znao kako. Naglašeno sam ispravio leđa i isturio grudi. Misleći da time potvrđujem da pažljivo slušam. Pokušavao sam da se setim ko sam da bih izabrao šta nudim:

„Hoćeš nekad sa mnom na trčanje“. „E, je l bi probao da se penješ, imam penjački klub, voleo bih da dođeš“. „Je l ideš do Hrama, stanujem u blizini, ako hoćeš da odemo zajedno“.

Prećutao sam jer zvuči potcenjivački. Jeftino rešenje za skup problem. Rekao mi je da živi sa roditeljima. Blaži oblik depresije prerastao je u ozbiljniji. Probao je sa crkvom. Nije išlo.

Pokušavao sam da se setim ko sam da bih izabrao šta nudim

Iritirala me je zvučna signalizacija semafora. Da sam slabovid ne bih tako razmišljao. Bilo je neobično sparno, tropski-tmurno. Prestao sam da žurim, a žurio sam pre nego što smo se sreli.

Minut neočekivane razmene na semaforu obojicu nas je lansirao ispod nivoa zemlje, u rudnik u Tkibuliju, gde masni, bledi i znojavi iskopavamo mrki ugalj za dnevnicu. Nismo dovoljno bliski da znam kako se ovo prekida.

Nemali broj ljudi iz okruženja nije dobro. Posledica, pored ostalog, bežanja od sebe. Šta god da se za taj beg koristilo - alkohol, opijati, mamina sisa, tatina đoka, bratovljev novčanik - efekti su slični: nesnađenost.

Po njoj treba kopati ispred ogledala. Krvav rudarski posao iskopavanja istine:

Ko sam na današnji dan? Ne šta sam bio. Ne šta mislim da ću biti. Nego sada? Šta trenutno znam i posedujem. Bezmalo rudarenje.

Nismo dovoljno bliski da znam kako se ovo prekida

Počela je da pada kiša. Otuda ona sparina. Pod kišom smo svi jednaki. Kada pada, podjednako padne na svakog ispod otvorenog neba. Naborao sam čelo da amortizujem kapljice koje udaraju o glavu. Neki su imali kišobran.

- Je l si se oženio? - pitao me je kao da ne pada kiša. - Dobro, znači zadovoljan si - nadovezao se na odgovor o dugoj vezi. Hvala Bogu padala je kiša da nas ujednači. Bilo bi mi dodatno neprijatno da je samo on pokisao.

„Drži se, brate“, to je sve što sam izustio. Zadržao sam oči na njegovim. Valjda je to znak da misliš ono što govoriš.

Šta god da se za taj beg koristilo - alkohol, opijati, mamina sisa, tatina đoka, bratovljev novčanik - efekti su slični: nesnađenost

Šta bi čoveka trebalo da motiviše da očisti za sobom ako zna da će posle njega doći čistačica?

Kada mi je jednom iz dupeta u glavu došlo da mi mama duva u supu da je ohladi, otišao sam na Trg Republike i sačekao autobus 37. Vozio sam se do poslednje stanice. Izašao u Kneževcu, gde nisam znao ništa i nisam poznavao nikoga. Ušao sam u diskont pića da kupim sok na slamčicu. Bio sam ubeđen da će mi pivopije ispred prodavnice nešto dobaciti. Ali nisu. Lutao sam po Kneževcu bez cilja. Pre nego što je pao mrak, ušao sam u autobus 37 i vratio se nazad, do Trga Republike.

Mami nisam rekao gde sam bio. Samo sam hteo da otvorim kišobran po pljusku. I da se pogledam u ogledalo.