.png)
Dobio sam sms poruku od drugara koji je nedavno pretrpeo moždani udar. Poruka je bila gramatički nejasna, ali semantički nikad jasnija. Puna ljubavi i vere. Napisana univerzalnim jezikom dobrote, koji ne poznaje pravopis i red reči u rečenici, ali poznaje emociju. „Voleo bih da se čujemo, ali ne znam još, znam da će biti nešto još bolje, volim te, ljubi mi Milanu, volim i nju, sad sam u Gaju, ali ne znam još, hoću Beograd, vidimo seee“.
Pre moždanog udara, koji je u pravom smislu reči udar, ne može se predvideti ni očekivati, drugar nije bio otvoren da šalje poruke. Nikakve, a kamoli emotivne. Poput Spartanca koji je izabrao da o njegovom životu govore herojski podvizi umesto lakih reči, lakonski bi odgovarao na pitanja. Fokusiran na rad i disciplinu, iz koje će se, po njegovom verovanju, ali i verovanju mnogih od nas, desiti lepe i zdrave stvari za njegovu suprugu i novorođenog sina.
Sada ima drugačiju boju glasa, nežniju i topliju. I oči su mu drugačije, video sam ih na video call-u. Umiljatije su nego pre. Ne krije da mu iz njih često teku suze. Želim da ih vidim uživo.
Kaže da telefonom zove ljude koje ranije nije, da im kaže da ih voli. Njegova supruga je istinska heroina koja pronalazi snagu da u svemu pliva kao da se ništa loše nije dogodilo.
Život nađe način da živi. Ako treba, on ume da uđe tamo gde se čini da ga nije bilo. Ljudi koji žive sa problemom, često su životniji od onih koji žive bez njega.
Kada sam dobio spomenuti sms, osetio sam katarzičnu kombinaciju tuge i sreće. Iz potpuno sebičnih razloga, voleo bih da mi piše svaki dan, da me vrati i opomene. Da mi odvoji bitno od nebitnog.
Tog dana kada mi je pisao, kiša nije prestajala, kao da se nameračila da potopi sve glavice kupusa na planeti. Krenuo sam kolima od posla ka kući, i u Dušanovoj ulici, dok sam bio u koloni vozila po čijim su krovovima skakutale sitne kapi novembarske kiše, čuo sam da je nešto puklo u unutrašnjosti mog automobila. Ispostavilo se da je to šraf u remenici. Da ne objašnjavam šta je šraf u remenici, zvuči već dovoljno zaj**ano. I to čak nije ispao, nego baš pukao. Volan je izgubio servo i vratio se na mehanički. Upregao sam leđa i ramena da ga smotam.
Muškarci, inače dobri ljudi koji rade razne gluposti da bi se dokazali sebi i drugima, trubili su iz svojih automobila, jer na već postojeću gužvu ja pravim dodatnu. A tramvaj će mi tek jeb*ti mater, osećao sam, jer se on inače ponaša kao da su šine kojima se kreće nastale pre nego što su nastali ljudi i sve moguće glavice kupusa na planeti, koje se seku na kolutove i posipaju ljutom, tucanom paprikom.
Nisam brojao, ali recimo da se tek iz petnaestog automobila koji me je zaobilazilo čulo: „Je l treba pomoć, brate?“. Ostali su (me) psovali. „U redu sam, brate“, rekao sam i uspeo da se pribijem uz drvo između tramvajskih šina i parkiranog automobila. Dovoljno da tramvaj neometano može da prođe, a već je počeo iritirajuće da trubi i opominje me kao da ne vidi da sam u problemu.
Đavo je govorio da skinem kožni kaiš sa svojih farmerki, obmotam ga preko desne šake tako da metalna šnala visi u vazduhu, izađem iz automobila, raširim ruke, vozaču kažem „dođi, pi**o“ i izbubecam ga šnalom tako da ga pošaljem u sledeću nedelju, ili pak vratim na Institut za majku i dete, nek on izabere.
Anđeo je govorio da ostanem u kolima i drugaru napišem poruku. „Volim te, brate". Tako sam uradio. Tramvaj je prošao…