ARENA

Stadion Tašmajdan, foto: Martin Sarovski

Ovo pišem nakon što sam popio tri točena piva češkog porekla, zbog čega po tastaturi „lupam“ jače nego inače. Koleginica (24) kaže da i bez piva lupam jako. Pre neki dan se namrštila kada sam rekao „cupika“. Birali smo neke fotografije, izgovorio sam „nju stavi obavezno, ona je dobra cupika“. Koleginica se zgadila, a ja sam biio u fazonu - šta sam sad uradio?

U poslednje vreme često imam osećaj da uz sebe treba da držim pravnog zastupnika. Bilo bi dobro kada bi mogao da stane u džep.

Između piva i tastature, uradio sam stoj na rukama, koji ne bi trebalo da radim jer sam povredio ligamente desnog ramena, ali mi mnogo nedostaje, a tri piva su mi pomilovala mošnice dovoljno da zaboravim na bol i uradim ga, pa kud’ puklo. A nije da ne može da pukne.

Ne mogu da kažem da nije bilo bolno kada sam noge zabacio iznad glave, ali je prijalo. Prijatno je probijati se kroz bol. Ne verujem da koleginica deli ovakvo gledište. Nevažne tačke gledišta, kaže Sorentino.

Stoj na rukama može se uraditi bilo gde i bilo kad. Nisu potrebni posebni uslovi, niti oprema. Potrebna je dobra doza gimnastike. Toliko imam. Nije loše ako se popiju tri piva, ali nije da se preporučuje. Priznajem da sam više angažovao levo rame od desnog. Bugarski, ali snašao sam se.

Ovaj dan podsetio me je zašto volim svoj posao. Ima dosta objektivnih razloga zbog kojih je to lako zaboraviti. Da navedem osnovni - šta je uopšte moj posao? Danas to nije bilo upitno. Trebalo je da uradim reportažu sa radnim naslovom „Jedan Dan sa…“.

Nalazim se s Luletom, fotografom, s kojim sam prvi put nešto sllično uradio pre deset godina. U treningu smo. Čekamo Mareta. Lule i Mare odrasli su zajedno u Blokovima i pohađali istu gimnaziju. Fotkamo Mareta.

Nosim MONT prsluk, što je njima dvojici idealan šlagvort za sećanja iz devedesetih. Pravni zastupnik nije potreban, sve i da mi je u džepu. Izvrteli smo se po kraju, fotkali na četiri lokacije i seli u Hotel Prag. Tu smo popili spomenuta piva, pa dalji redosled znate: tekst, koleginica…

Ovih dana mi se po glavi mota jedna scena. Početak filma „Čuvari formule“ i intro grafika gde piše: Film Dragana Šolaka i Dragana Bjelogrlića. Bjela je „proteran“ s RTS-a, iako je uradio stvari koje će ostati zabeležene kao važne (Montevideo, npr). Onda je otišao u „drugi tabor“, i tu takođe napravio značajne stvari, ali šta god da si napravio, u kom god „taboru“ da si dejstvovao, investitori te dovedu u situaciju da moraš "javno da cokiš u guzu" nekog vođu, koji god on to bio. Ne znam šta bi koleginica rekla na ovo, sada smo se već rastali, ali baš neki loš „vajb“…

Želim sredinu i skroman život. Pomeranje granica je primamljivo, ali šta je rezultat? U koju Arenu treba da uđem?

Danas je 6 meseci od tragedije u Ribnikaru. Za sve što sam u životu radio, pa i spomenute reportaže kojih je nemali broj, inspiraciju sam crpeo iz svog detinjstva, kao najsnažnijeg uporišta svih merila. Zbog toga me je „Ribnikar“ jako pogodio. Kakvo detinjstvo imaju klinci?

19 je časova, svako bi rekao da nije dobro da sada objavim ovaj tekst. Petak je, ljudi izlaze, neće ga niko čitati. Zar mora? Možda da uradim još jedan stoj na rukama? Bolje da popijem još jedno pivo, a sutra ću da zapalim sveću. Uzdravlju!