top of page
Search
  • akcijanjestefan

INTENZITET


Lajv uključenje iz Kikinde, iz dvorišta domaćina koji uzgaja tropske ptice. Režija sve vreme vrišti u slušalicu i navija za to da mi se ptice pokake u prenosu. Zamalo, a bila bi fora...
Lajv uključenje iz Kikinde, iz dvorišta domaćina koji uzgaja tropske ptice. Režija sve vreme vrišti u slušalicu i navija za to da mi se ptice pokake u prenosu. Zamalo, a bila bi fora...

Na plaži nema tragova sunca. Umesto njih, kao dostojna zamena, tragovi vrele svetlosti probijaju se kroz maglovite smese na nebu koje ne bih mogao nazvati oblacima. Na kajt plažama je uvek ovako, vrelo i sivkasto, sa vetrom naravno. Kažu da koža u ovakvim uslovima dobija lep ten, lepši nego kada peče zvezda.


Čitam “Ostrvo pelikana”, roman Miše Majića koji počinje pričom o Romima. Prstima stežem knjigu da vetar ne lista stranice brže nego što bi imalo smisla.


Upijajući Majićevu priču, imam asocijativne nizove. Jave mi se gotovo uvek kada nešto čitam, vozim se taksijem, vozim biciklo, šetam psa, šeta me pas, šetam generalno, trčim, ili se krećem na koji god način. Javljaju se ko zna kad sve ne i ko zna kad sve da, ali za ovo iznad mogu da tvrdim.


“Sine, znam svaku tarabu gde sam propustio cupi”, rekao mi je jedan Čuburac. Nije mnogo čitao ali je mnogo švalerisao. Svaka ograda ga na neku (ženu) podseća.


Neko će reći da su asocijativni nizovi ono što inače zovemo dežavu. Ne bih se usudio da ih tako nazovem, ali može da posluži za bolje razumevanje onoga što želim da kažem:


asocijativni nizovi, kao lijane koje Indijana Džons u jordanskim šumama koristi umesto žičare, čitajući Majićevu priču o Romima, vode me na sećanje iz aprila 2015., kada mi jednog dana od urednice stiže mejl da tokom popodneva snimim feštu povodom Svetskog dana Roma. Adresa je Gospodara Vučića 49. Od urednice dovoljno, ostalo je na meni. Mejlovi za snimanja stizali su svaki dan, ali me Majićevi Romi vode d' ovog.


Ista urednica jednom mi je namenila snimanje Bajram-namaza u Bajrakli džamiji na Dorćolu, za šta je trebalo da poranim na televeziju po kasetu za kameru i da se sa snimateljem nađem u sedam ujutro na početku Gospodar Jevremove. Dobro pamtim toplo majsko jutro i neprijatan miris kakav je neminovan kada se nekoliko desetina, možda čak i više ljudi, stotinu, izuje na istom mestu.


Znate one sintetičke čarape koje imaju vertikalne štrafte drugačije teksture u odnosu na bazu čarape, slično kao falš Pierre Cardin majice koje su devedesetih prodavane na pijaci i buvljaku? Znate sigurno… E te čarape pamtim sa snimanja iz džamije iako to sigurno nije jedino što bih iz tog asocijativnog niza mogao nanizati.


Nisam se bio profilisao kao talenat, interesent i stručnjak za nacionalne, verske i ostale manjine, naprotiv, ali sam urednicu jako nervirao, pa je koristila svaku priliku da mi u raspored snimanja ubaci ono za šta sa sigurnošću može znati da će mi likvidirati serotonin. To mi kroz šalu priznaje kada se sretnemo u komšiluku, sada kada oboje nemamo više nikakve veze ni sa tom emisijom ni sa tom televizijom.


Što sam je nervirao? “Previše si flegmatičan za televiziju”, kaže. Pretpostavimo da je razmišljala na sledeći način: što mu više koski budem davala, to će on pre shvatiti kako mu je pametnije da se izbori za meso - teme koje ga inspirišu.


A sigurno ju je iritirala i moja kosa, koja je kao za inat, za vreme mog televizijskog angažmana bila u fazi puštanja, što nikako nije izgledalo kao reprezentativna reporterska frizura na televiziji nacionalne frekvencije.


Ipak, kako Majić u nekoliko navrata konstatuje u “Pelikanima”: Život počinje kada naučiš da ne moraš ništa.


Ako smem da dodam, urednica je, za moj ukus, bila poprilično lak plen za paranoju. Izazivala mi je potrebu da blagom nezainteresovanošću penicilinski nivelišem njenu a priori paniku.


Smejemo se oboje. Sada. Najlepše stvari izgovore se humorom. Nemojte zaboraviti da se šalite.


Lajv sa Zlatibora: Šta raditi na planini kada pada kiša?
Lajv sa Zlatibora: Šta raditi na planini kada pada kiša?

**


Pakistanac me pita da li je slobodna kartonska čaša sa čijim se unutrašnjim zidovima do maločas milovala merica espresa sa sojinim mlekom. “Finissshhh”, pita. "Yesss", kažem, a Pakistanac nabija čašu na svoje šilo, na koje inače nabija sve što se nalazi na plaži a nije čovek, čovekove lične stvari, školjka ili pesak. Drugar kaže da je to Pakistanac, zato i ja vama kažem da je to bio Pakistanac.


Ubrzo ću, sebi kažem, da se bacim u toplu i čistu vodu koja se u ovom delu kajt plaže skoro pa podrugljivo osmehuje svim njenim konkurentkinjama sa strane, koje verovatno nisu takve, možda i jesu, ali ova im se fakat smeje. Pre nego što to uradim, dužan sam da uhvatim nit asocijativnog niza i ispričam vam asocijaciju iz Gospodara Vučića 49, aprila 2015. godine.


Da znate i da ovde nema kajtera, ali mesto se zove Kite beach, u Dubaiju.


**


Krećem sa snimateljem iz šume, kako smo zvali mesto na kom se nalazi “telka” (TV Prva, Antena Grupa).


On vozi, ja suvozim i konsultujem Gugl u vezi sa lokacijom. U Gospodara Vučića 49, čitam u kolima dok prolazimo pumpu kod Zmaja, nalazi se objekat romskog kulturnog nasleđa Tetkice Bibije. Kompleks koji su pripadnici romske zajednice kupili dvadesetih godina prošlog veka za potrebe negovanja i očuvanja svog kulturnog identiteta i tradicije.


“Aaa, zato je tamo fešta za Svetski dan Roma”, govorim snimatelju. On je ujedno i vozač, nosač opreme, kamerman, tonac, čovek koji plaća parking, a po potrebi, ako je baš baš dobre volje, on može biti reditelj i scenarista, što je u mom društvu neretko i bio, verujući da u meni čuči kakav-takav potencijal za ovaj posao, zbog čega bi imalo smisla otkriti mi koju foru da bi kadar bio bolji. Hvala ti, brate!


Dakle, idemo na mesto gde je zasađeno drvo Tetkici Bibiji, zaštitnici dece, koja je inače krsna slava pravoslavnih Roma. Tako bar tvrdi sadržaj na Guglu i dodaje da se na našoj željenoj lokaciji nalazi spomen-obeležje sa četiri mermerne ploče, podignuto u znak sećanja na Rome stradale tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.


Zašto se u kolima pripremam za prilog? Zato što sam bio novinar-reporter emisije koja ide svaki dan uživo, traje dva i po sata i stvari se dešavaju sad-za sad. Otprilike, to je izgledalo ovako, a vi naniđite nizove:


u programskoj košuljici stoji satnica kada prilog treba da bude emitovan, piše koja je tema, a sagovornike, scene, kadrove i sreću jurim iz kola, na putu do njih, daleko od sebe, kao beba za koju kažu da je naučila plivati tako što su je, jednostavno, samo bacili u vodu.


“Okej, je l možemo to u uorak?”, pitali su me, primera radi, sagovornici koje zovem iz kola. “Druže, dolazim tu gde si po izjavu, sad, inače puštam urednicu na tebe”, imao sam foru koja je umela da prođe. Međutim, glavna fora, iskren da budem, bila je magična reč “Prva”, “Ovde Stefan sa Prve”, koja je u to vreme bila, mislim na televiziju, najsnažniji medijski brend, i po brojkama i po imidžu. Koristio sam je.


Ako smeta tvome ocu...
Ako smeta tvome ocu...

**


Spomen-obeležje, mermerne ploče, drvo za Tetkicu Bibiju, dvorište… Ništa od toga nisam mogao da vidim dok se Hjundaijem i30 približavamo broju 49, u ulici Gospodara Vučića. Sve što sam mogao da vidim jeste gomila Roma svih mogućih uzrasta, anatomija, oblika i ekspresija, kojima je zajednički imenitelj to da su veseli kao tranzistor.


Postoje ljudi koji i u fraku deluju kao sirotinja. Postoje ljudi koji i golih mošnica izgledaju kao gospoda. Ovi ljudi u Gospodara Vučiča 49, zajedno sa trubačima, ni na jedan mogući način nisu uticali na to da mi aktivni neuroni krenu na stranu presude da li vidim sirotinju ili gospodu.


Sve što sam video su srećni ljudi. Srećan sam i ja jer se u ovakavim situacijama, TV prilog napravi sam od sebe, slika govori, rešeno, kao što je prilog o poskupljenju goriva rešen kadrom benzinske stanice na kome se vidi digitalni ispis cene jednog litra derivata.


Izveštavanje sa Drinske regate, ozbiljna koska i blagi užas od manifestacije. Tara baš nije mesto za takav sodomski prvosveštenizam.
Izveštavanje sa Drinske regate, ozbiljna koska i blagi užas od manifestacije. Tara baš nije mesto za takav sodomski prvosveštenizam.

**


Na televiziji sam radio malo jače od godinu dana. Zbog intenziteta koji sam vam gore opisao, u tih 13 mesesi, čini mi se, kao da je stalo pet godina. Kao da sam pola decenije bio negde, eto tako.


Intenzitet je, s ove take gledišta mi je to potpuno jasno, slično kao zastava navijačke grupe iza koje stanu muška društva iz različitih delova grada, imao tu snagu da pomiri sve moguće diferencijacije u desku, sve suprotnosti između novinara, organizatora, realizatora, montažera, grafičara, arhivara, snimatelja, tonaca i ostalih. U tih dva i po sata, koliko je trajala emisija 150 minuta, uživo, na ekranu se nije smelo pojaviti crno. Zbog toga smo vukli belo, šalim se. Ne zaboravite da se šalite.


U bekstejdžu studija s Asmirom Kolašincem.
U bekstejdžu studija s Asmirom Kolašincem.

**

Sada bih stvarno mogao u vodu, što ni na koji način ne remeti nizanje novih asocijacija koje se oslanjaju na pređašnje. Romi su u fokusu. Pada mi na pamet hip-hop drugar Đus, koji je na dešavanju u Dorćol Placu, u nedelju, pustio pesmu Nedelja od Džeja, a predstavnici Dorćol Placa mu zbog toga grdno zameriše, ističući da u njihovom prostoru nema mesta za narodnjake.


Džej nije narodnjak, razmišljam. Džej je Dorćol. A Dorćol Plac je na Dorćolu. Đus je hip-hoper sa Voždovca.


A vi, ako nekada odete u Gospodara Vučića 49, pogledajte dobro tu kuću, jer možda više nije tamo, možda je srušena pa je nećete ni videti. Tada ćete se možda setiti da jedan čovek koji na kajt plaži upravo ulazi u vodu, koji i kad pliva i kad je na dasci - veruje u intenzitet.



*O televiziji bih mogao pisati naširoko. Ovo je samo jedan slikoviti prikaz. Ovde su neke od fotki koje ilustruju taj period mog života. Ovde ću ostaviti i velike pozdrave za Anetu Ivanović i Nevenu Madžarević.




204 views0 comments

Recent Posts

See All

ARENA

bottom of page