JE L NEKO TVOJ?

Tragedija u „Ribnikaru“ povredila me je i porazila do mere u kojoj ne vidim poentu Akcijanja, a priznajem, prvi put u svom životu pomislio sam da ne želim da budem ovde gde sam. Emocije koje imam su mi potpuni novitet, nisam ni slutio da se u meni može smućkati koktel sa toliko različitih sastojaka, koji me bacaka po asfaltu od istopljenog voska i oduzima svest.

„Je l neko tvoj?“ pitaju kada vide da mi je glava pognuta.

Jeste moj. Mogao bih da pišem o komšinici iz Baba Višjnine kojoj se dražesna ćerka nikada nije vratila iz škole, ili o ranjenoj drugarici koja voli da miluje uši mog psa. O tome kako sam kobnog jutra ušao u Njegoševu s bolom u sinusima, lepila mi se paučina po grudima i u listove ulazila slabost, a da još nismo ni čuli šta se dogodilo. Bio je to sotona lično, mogao bih svašta o njemu da vam napišem.

Mogao bih kroz neposredne slike da krojim prenesena značenja od kojih bismo zajedno plakali. Da pričam o uglu Njegoševe i Kralja Milutina kao jedinom mestu gde sam želeo da budem svaki od prethodnih dana, u tišini koju prave dečiji plač i kašalj, zagledan u ruže i kale.

Mogao bih…

Besan, zatrčavao sam se na automobile iz kojih se čuje muzika da pitam jesu li normalni, prilazio klincima koji na 300 metara od tragedije snimaju vlog da bih im oteo kameru, obrisao s instagrama influensere koji su okačili story saučešća a već u sledećem slikali svoje obrijane butine…

A onda sam opet cmizdreo kao dete na dan žalosti, u Njegoševoj, videvši demone koji cirkaju i šibaju u vinariji. Prestravili su me. Ljudi bez kapaciteta za bol. Time i bez kapaciteta za sreću.

Izgubio sam se toliko da sam izbliza mogao pojmiti kako i kada se čoveku uopšte može desiti da odlepi - onda kada ima emocije koje duša ne može da podnese.

Nije trenutak, ali otišao sam u pitanja šta nam kažu ovi što nas gledaju odozgo – Gaga, Milena, Mira, Tirke – šta nam kažu o Beogradu, o ručku sa pečenim paprikama na koje je pozvano celo odeljenje, o otvorenoj kući bez ključa sa komšijama, o smokiju kojim hranimo slonovu njušku u zoo vrtu, o ćaletovom kožnjaku, leviskama iz Trsta i belim starkama, kevinoj beloj haljini i bež šeširu, šta kažu o podvizima naših sportista u posleratnim godinama, šta kažu, šta ne kažu, šta čujemo, šta ne čujemo… Ko smo, šta smo, kako izgledamo, kako se ponašamo, zašto mantra „gledaj svoja posla“, zašto mantra „život ide dalje“, zašto bilo koja mantra, to me ubija ovih dana…

Drugovi koji su otišli, ovde nisu bili materijalno nestabilni ili nesnađeni. Otišli su kada im je postao nepodnošljiv osećaj da su stranci u rođenom gradu. Ako su već stranci, onda to mogu da budu bilo gde, stranci. E to je, verovatno, taj strašni sud koji me je stigao.

Stigao me osećaj za koji te optuže da si opštemestaš, lenji intelektualac bez ambicije ili šta god – osećaj da ovo nije tvoj grad, a voliš ga. Zamislite probudite se pored svoje devojke i ona ima potpuno drugačije oči, pogled i miris. Vidite da ju je obuzeo demon. Ona vas povremeno zagrli i poljubi, ali vi znate da je to na silu i ne osećate se dobro. Čekate neko vreme da vidite da li je to trenutno, da li će se vratiti na staro i ne želite sebi da priznate kako nema pomoći.

Na Tirketovoj sahrani je Vokalni ansambl Predraga Ivanovića izveo numeru Pod sjajem zvezda. Slušam je u pozadini dok ovo pišem i izvinjavam se ako sam vas uznemirio svojim emocijama, ali nisam ovo mogao da držim u sebi, neizdrživo je.

Je l neko tvoj? Da, moj je, Beograd.