top of page
Search
  • akcijanjestefan

Karate klinac

Updated: Sep 16, 2021

Imam osećaj da se, kako sazrevam, sve više vraćam onome što sam naučio kao dečak.



“Karate, moja fascinacija iz detinjstva, pečat iz mladosti. Posle 20 godina od kako sam poslednji put imao profesionalni dodir s tom veštinom, ponovo oblačim kimono, vezujem crveni borbaški pojas i stajem na tatami, prekoputa Slobodana Bobe Bitevića, borca od čije brzine zazire celi karate svet.”

Brzinu sam izgubio, snagu takođe, nešto malo tehnike je ostalo, mavaši-geri recimo, ali to je i više nego nedovoljno da sada pariram nekom prosečnom borcu. Kamoli šampionu koji stoji naspram mene. Eto to bi bio rezime mog povratka u karate svet, da odmah bude jasno.


Ipak, u karateu, mnogo važniji od kate ili borbe, dragoceniji od podviga i medalje, jeste princip – karate vaspitanje.


Sećam se, jako dobro, kada te sensei pošalje na sklekove jer pričaš dok si u vrsti, ili fasuješ sto trbušnjaka za kaznu što si opsovao protivnika.


Šta će reči, kada oči govore – pogledajte kakav pogled ima olimpijska šampionka Jovana Perković.


Taj karate princip sam gledao da držim čvrsto uz sebe, bez obzira na to što mi kimono već dve decenije stoji uredno složen u dečijoj sobi, sa nešto malo diploma i medalja po kojima se skuplja prašina. Evo na šta mislim:


U poslu gde nema mesta za ljubav, a nazvaćemo ga novinarstvo iako ta reč počinje neizdrživo da zaudara na balegu, uvek me kopkalo šta bi meni rekao moj karate, moj Demijurg? Da li sam ga osramotio? Jesam li ostavio dovoljno dobrih dela iza sebe, da li sam ljude o kojima pišem, pričam i snimam, svojim radom učinio boljim?


Često mi korporativni svet, gde se batrga i novinarstvo, još užasnijeg mirisa od gore spomenutog, prokomentariše da sam strog, ozbiljan, čudan, ćudljiv, svoj. Odgovor je: karate. Neretko se zapatim na sastancima gde bi trebalo da komentarišem vlastsiti rad u svrhu prodaje. Uglavnom odćutim. Ne komentarišem. Zašto? Karate…


Uz osećanje ogromne poniznosti što sam ovde stavio svoju priču ispred heroja Bobe Bitevića, s kojim sam uradio trening podsećanja na karate, podvlačim da je ovaj tekst samo jedan od načina da zahvalim karateu na svemu što me je naučio.


Kada zatvorim oči i ispred sebe zamislim ljude koji su me vodili u akcije i Akcijanje, među kojima su pobednici i oni što su bez sumnje bolje parče našeg društva, shvatam da bih takve pozvao u svoj dom, na Slavu, upoznao ih sa svojim roditeljima. Karate me uvek podseća na princip. Na uverenje kao glavnu komponentu svega što radim. Na uverenje u časno.


Osu!

35 views0 comments

Recent Posts

See All

PRAG

ARENA

Comentarios


bottom of page