NEKI BOLJI SVET

Jedan trening bio je i više nego nedovoljan da upoznam veštinu tajlandskog boksa, ali je bio sasvim dovoljan da uđem u neki bolji svet i shvatim njegove heroje.

„Dobrodošli u naš svet“, poruka na majici mog učitelja Miše Bačulova bila je mnogo jasnija na njegovim glomaznim plećima nego da sam nešto slično pročitao na otiraču ispred ulaznih vrata hotela.

Transparentno i jednostavno, baš tako sam primljen u njegov trening-centar. Svetilište tajlandskog boksa u novosadskom Spensu. Nema razloga da komplikujemo. Volim kada ljudi umeju da pojednostave.

U tom svetu vreme teče drugačije. Minut može da traje čitavu večnost kada ne osećaš svoje noge a upravo si dobio „loukik“. Dan može da stane u sekund kada svojim laktom uspešno slomiš gard sparing pratnera. Ovaj svet se suprotstavlja antiherojima i ne troši loše namere. Nema ništa na foru.

Jedina fora koja se priznaje je kada si kreativan. Kada imaš raznovrsne tehnike i ne dozvoljavaš protivniku da predvidi tvoje udarce. Borba je umetnost. Što se za tuču ne bi moglo reći.

Kao čovek ogromnog životnog iskustva, sa filmskom pričom momka koji s jednim rancem odlazi u tuđinu, ide od vrata do vrata kik-boks klubova nudeći se za trening i borbu, Miša Bačulov u svoj svet ne bi pustio bilo koga. Na keca čita s kim ima posla.

Činjenica da sam u taj svet dobrodošao - nagrada je sama po sebi. Ispred mene je istinski heroj koji klince izvodi na pravi put. Tu ne mislim samo na borilačku veštinu, nego na mentalnu snagu koju im servira u sva tri dnevna obroka. Uzeo sam koji zalogaj i bio sit.

Sit sam bio i od straha. Sporo sam ga vario. Nije to bio strah od sparinga ili povrede, mala je verovatnoća da bi se tako nešto uopšte moglo desiti u ovoj situaciji, nego strah od pitanja imam li kapacitet da budem deo ovog sveta? Peglao me je kao tanka folija ispod kože. Uvukao se u pleksus kao nedozovoljeni udarac.

I treba da budem uplašen. Strah je zdrav, a panika smrtonosna. Nego, važnije od svega toga bilo je kako ću se sa tim strahom nositi?

Učio sam o tajlandskom boksu, istovremeno učeći o sebi. Niko se nije mešao. Do jednog trenutka, kada je Mišin saborac rekao: Imaš smisla za borbu. Isti stav podelili su i ostali borci u sali.

Smejali su mi se jer sam ih podsećao na njihove početke. Smeh nije bio zao, bio je simpatičan. Prihvatali su me.

Izneo sam strah iz dodžoa i posuo ga po ravnici na kojoj je nestao.

Loše okolnosti ili kleta sudbina mogu da dođu glave i najjačim muškarcima, nije sporno, ali ako sam se ikada zadesio naspram lika koji deluje tako da će ustati kakav god nokaut od života dobio, poprilično sam ubeđen da je to bilo ovde.

Jedan trening bio je i više nego nedovoljan da upoznam veštinu tajlandskog boksa, ali je bio sasvim dovoljan da uđem u neki bolji svet i shvatim njegove heroje.