top of page
Search
  • akcijanjestefan

ODAKLE SI?

Updated: Jun 7, 2023



Foto: Petar Đorđević
Foto: Petar Đorđević

Prethodne nedelje okupili smo se u kafiću prekoputa naše Osnovne škole Vuk Karadžić, u Ulici Džordža Vašingtona, da obeležimo 20 godina od male mature, koju zapravo nismo ni imali.


Postoji nekoliko razloga na osnovu kojih bi se moja generacija (1988.) mogla nazvati eksperimentalnom. Jedan od tih je da su prosvetni radnici Opštine Stari Grad, 2003. godine, kada smo završavali osmi razred, predložili da školska zabava za osmake, umesto u „dečijoj diskoteci”, kako je to bio slučaj sa generacijama pre naše, bude organizovana u školskoj fiskulturnoj sali. Po mogućstvu u belim patikama sa gumenim đonom koji u dodiru s istrošenim lakom parketa neprijatno škripi. Bez kapi alkohola, tako je glasio predlog.


S ove tačke gledišta, to i nije tako loša ideja, retro je i romantična, ali tada, sa 14, 15 godina koliko smo imali, kategorički smo je odbili i rekli da ne želimo tako da proslavimo malu maturu.


Umesto u fiskulturnu salu, sećam se da smo poslednjeg dana škole otišli na Stadion Tašmajdan, gde smo upalili nekoliko „zlatnih” baklji, čini mi se sedam, i dva protivpožarna aparata, koja smo „pozajmili” iz Pejićeve zgrade. Takvu tradiciju su negovale prethodne generacije naših osmaka. Ko smo mi da je remetimo? Uz nezaobilazno paljenje knjiga i udžbenika.


Na Tašmajdanskom stadionu, devojčice su pevale, malo smo i plakali, a Milena bogami mnogo. Plakao sam jer jedna baklja nije htela da se upali, zato što je bila u rancu koji je Ćira nesmotreno pogodio staklenom pivskom flašom i tako oštetio fitilj „bengalke” koju smo Dule i ja teškom mukom nabavili. Baklje su bile stvar prestiža. Ne samo da ih je bilo teško nabaviti, nego i oni koji su imali priliku da ih se domognu, uglavnom iż Italije ili Grčke, nisu hteli ni da ih prodaju bilo kome, a kamoli poklone. O tome da nije bilo ni teoretske šanse da baklja završi u rukama likova poput Đuke ili Miše Vacića, ne moram ni da govorim.


„Za mene i Tošu su”, rekao je Dule starijima, verujući da nas činjenica kako smo više puta viđeni da prelistavamo italijanski magazin TIFO, može dobaciti do ostrva poverenja na kom žive pripadnici generacije ’83. Oni su u ovom slučaju imali privilegiju da bakljama raspolažu. Pored TIFO-a, bio sam u pristojnoj poziciji da zaslužim baklju zahvaljujući i muzičkom disku švedske trens princeze Mirande, kupljenom u "kućicama" kod SKC-a, koji sam slušao kada mi Sale pozajmi Sonijev ce-de plejer. Poglavice plemena ’83. uvažavale su psihodeličnu muziku i njene sledbenike, eto nade.


Elem, uspeli smo da imamo baklje, tačnije, „zaslužili” smo ih. Sećam se i da smo se nakon piro-šoua vratili u školsko dvorište, gde je Divljan nacrtao grafit posvećen našoj generaciji. Steva i ja smo nastavili da plačemo, a Srećko nije preboleo neupaljenu baklju.


**


Eto tako, mi nismo imali malu maturu kao takvu, nije bilo dečije diskoteke ni fiskultiurne sale, ali se pojavila inicijativa da se 20 godina kasnije sretnemo. Inicijatori su Nina i Jež. Moram priznati da dobijem blaži anksiozni napad ako me bilo ko ubaci u bilo kakvu grupu na Vajberu ili Vocapu, ali kada sam video da mi je kontakt telefon integrisan u grupu pod nazivom MI IZ VUKA, euforično sam izgovorio: Carski!!!


MI IZ VUKA je prvi deo slogana čiji je nastavak - JEBEMO IZ KUKA. Koga i šta su balavci od 14, 15 godina, koliko smo imali kada smo ovu rečenicu smislili i besumučno ponavljali, mogli da jebu, na koji način i zbog čega, ostaje semantički, psihološki i filosofski šuplje i nejasno. Ali osim što se rimuje i neguje jeftini polunavijački prizvuk, ova rečenica poseduje simboličku snagu koja prevazilazi ime jedne grupe na Vocapu.


Ona, verovali ili ne, rečenica Mi iz Vuka, jebemo iz kuka, za mene ima snagu molitve koju sam u sebi ponavljao i tokom svoje srednje škole, i na svom prvom poslu, i na svom drugom poslu, na svakom svom poslu, u svim bliskim i manje bliskim dodirima sa Luciferom, čak sam je, oprostićete mi što sam neposredan, izgovorio u jednom od svojih prvih seksualnih iskustava, a i dan-danas ume da mi prođe kroz glavu ako sam u situaciji gde eksplozivnost kukova može imati važnu ulogu.


OŠ Vuk Karadžić je u centru grada, na tromeđi Ulica Takovska-Dalmatinska-Džordža Vašingtona, ali ne u strogom centru, kao što su to Kralj Petar Prvi ili Drinka Pavlović. Zbog toga nismo mogli da kažemo kako smo iz Centra, ni da smo sa Dorćola, a ni Taš nije bio najbolja odredba... Imajući u vidu da deo grada u kom uspravno stoji rđava ograda OŠ Vuk Karadžić ne pripada nijednom kraju - kraju u smislu kraja kakav je Blok 63, Kanarevo Brdo ili Mirijevo - sve važno što se mojoj generaciji dešavalo, nije se dešavalo u parku ispred zgrade, nego u školskom dvorištu. Zato smo tako intenzivno vezani za njega i nju.

Na pitanje odakle ste, odgovarali bismo: Iz Vuka! Ne Vukovog spomenika, nego Vuka-škole, odakle su, recimo, Prljavi Inspektor Blaža, Horsman Kojot, Marko Vidojković i mnogi drugi.


**


Ovde ću konstataciju kako smo eksperimentalna generacija (1988.) dopuniti time da je na nama testirana Bolonja, da smo prve pokušaje profesionalnih ugovora počeli da sklapamo u godinama nakon svetske ekonomske krize 2008., kada je „kajmak” već odavno bio pokupljen, kao i da se još uvek teškom mukom probijamo kroz sivi oblak tranzicije, zbunjeni između tradicionalnog autoriteta i savremene samopromocije. U potpunoj konfuziji između toga šta staviti na prvo mesto: lepo vaspitanje ili preteranu ambiciju? Kao patuljak izgubljen u maglovitoj šumi, svesni smo da nešto kod sebe moramo menjati, ali nismo baš najsigurniji kako i šta.


**


Uglavnom, 20 godina nakon male mature koju nismo ni imali, nas 40-ak okuplja se u kafiću Martovski, koji je godinama bio poznat kao Kuba Libre. Libre je, krajem naše osnovne škole, bio jedan od rodonačelnika urbanih kafića, koji je zajedno sa KGB-om i Menhetnom, inicirao postpetooktobarsku ugostiteljsku renesansu, ako se to tako uopšte može nazvati. Nešto docnije im se na tom talasu pridružio kafić koji je uspevao nemoguće - da na istom mestu okupi kriminalce, šanere, sportiste, umetnike, manekenke, antikvare i marketare - Pastis. (verujem da će te u komentarima dopuniti ovaj niz kafića, blagodarim!)


U bašti kafića, tik uz tramvajske šine kojima plove dvojka, petica i desetka, na 20 godina od male mature koju nismo ni imali, Ana mi ponavlja da je u vrtiću bila toliko zaljubljena u mene, da je njen mlađi brat morao dobiti ime Stefan, iako su roditelji hteli da to bude Vuk. Sale i Guza deklamuju brojeve svojih fiksnih telefona, iż glave, nisu ih zaboravili. Babac me pita da mu opet izvedem mavaši-geri. Dobijamo info da se Aleksandra upravo porodila… Živeli!!! Odlazimo na stepenice da se fotkamo i počinjemo da pevamo himnu:


Mi smo đaci škole stare,

još smo deca, još smo mali,

al su našoj staroj školi,

jedno slavno ime dali.

Vuk Karadžić na njoj piše,

mi smo na to ponosni,

naša srca srećom dišu,

mi smo zato radosni!


(Aplauz!)


**


Još jednu stvar bih voleo da raščistimo, a tiče se reči urban, koju gore spominjem na jednom mestu. Pošto ona, kao i sve ostale reči na ovom svetu, nije ničim zaštićena, niti oročena, niti lišena netačnog i proizvoljnog značenja koje joj se može nakačiti, samo bih da skrenem pažnju na šta mislim kada kažem urban.


To nije pitanje adrese, odeće, tetovaže, mnogo tetovaža, kosmopolitskog pristupa sociološkim aspektima života. Ponajmanje su urbani studenti iż Cetinjske koji, između ostalog, domaću rakiju iż svog zavičaja kombinuju sa spidom što se meša u Žarkovu, jer im je to najjeftiniji i najbrži put da po hitnom postpuku zaborave košmare iż svog detinjstva.


Urban je pitanje utemeljenostti, stvar toga da u društvu urbanih znaš da će sve biti okej, da si u mirnoj luci, a ne u teatru oluje s intenzivnim pljuskovima. Onaj što je urban, pored ostalog, ume stvari da rešava s lakoćom, bez da mu je važno da se o tome govori. S tim u vezi, seljak ustrojen pod vertikalom izražene prirodne inteligencije i građanin nabaždaren na biranje smisla, nalaze se na istoj strani novčića - obojica su urbani.


Posledično, jasno je kako imam da prepešačim još mnogo, mnogo kilometara da bih uopšte bio, postao i ostao urban. Do tada, znam da sam iż Vuka, ni bolje ni gori od drugih, ali ponosan na to. Evo, izlazim pred vrstu, spreman da odgovaram na času, samo mi, ako možete, pre nego što počnemo, recite Odakle ste?, značiće mi. Hvala.




862 views3 comments

Recent Posts

See All

PRAG

ARENA

3 комментария


Nadezda Dimitrijevic
Nadezda Dimitrijevic
06 июн. 2023 г.

Iz Vuka Nadica 90’ ♥️😉

Лайк

Jelena Kostic
Jelena Kostic
06 июн. 2023 г.

Ja iz Vuka. Hvala. ❤️

Лайк

guli.nemanja
06 июн. 2023 г.

Iz Drinke! Možda je zbog geografske blizine, možda zbog generacije ali iste muke vaskolike smo vojevali kao mali buntovnici pre 20godina 😂

A zauvek neka bude kao što Rambo kaže "urbano, samo urbano"

Лайк
bottom of page