PARIZ

Vozim se Uberom, za volanom je Tunižanin koji ove godine gazi treću deceniju svog radnog života u Parizu. Čini mi se da to nije propustio priliku da kaže svakom ko se našao na zadnjem sedištu njegovog crnog, novog i čistog Pežoa 308. Kog Pežoa?

Tunižanin Ima kraću ufrćkanu kosu čije je pramenove pokušao da ispravi sa malo gela. Od Trijumfalne kapije vozi me ka Sen Martin kanalu.

Razmišljam o tome da je Beograd, u pogledu kulture i umetnosti, umeo da gravitira ka Parizu. U pogledu švaleracije takođe. Politiku ne bih da mešam u ovu priču, kao što je ne bih mešao ni u jednu lepu priču iz razloga što je ružna. Švaleracija nije za pohvalu, ali je interesantna.

Pariz je lep, posebno kada je osunčan kao što sada jeste. Dan je dug, smrkava se tek posle 22č. Često sam slušao o tome da je Beograd bio balkanski Pariz. Pariz našeg dela Evrope. Nisam se tad još uvek bio rodio pa o tome mogu samo da slušam bez da sam video i doživeo. Ali mi se ta priča uvek dopadala pa sam hteo da je nastavim.

Imam stričeve koji izgledom podsećaju na Žana Renoa. Mogu da ih zamislim kako silaze sa motora, skidaju rukavice i kacigu iza čijeg vizira su jedva uspeli da nađu mesta za svoj veliki nos. Deluju „opasno“, kao žena koja je shvatila da u životu zaslužuje više.

U detinjstvu sam bio okružen suvonjavim i nosatim ljudima koji liče na Francuze, iako nikada nije dokazano niti je bilo gde utvrđeno da su Francuzi suvonjavi i nosati. Kao što nije dokazano da im je osećaj za lepo stvar genetike, pa mnogi ipak tako misle. Ni ja nisam daleko od te misli.

Jedna čitateljka rekla mi je da je podsećam na Frederika Begbedea. Pored mnogobrojnih razlika između nas dvojice, istakao bih onu da volim sport i rekreaciju. Ne kažem da ih Begbede ne voli, ali je svoj opus bazirao na tumačenju bluda u advertajzingu, više nego na analizu sporta u marketingu. I jednu i drugu kategoriju izmislio sam baš dok ovo pišem, ko kaže da nije dozvoljeno?

Pamtim partiju šaha koju dva sveštenika igraju na Hilandaru. S tim da jedan igra po pravilima, a drugi pomera figurice mimo pravila. Partija traje najnormalnije, kao da obojica igraju po pravilima.

Slično je i kada reditelji gledaju film bez tona i titla, i sami kroje priču koju žele da vide i čuju. To je dobar trening.

O advertajzingu i marketingu razmišljam pod utiskom priče o Draganu Sakanu, začetniku te industrije na ovim prostorima. Kada sam bio učenik osnovne škole, sretao sam ga u Hilandarskoj ulici. Nisam imao predstavu čime se on i njegovi prijatelji bave, ali sam hteo da budem kao oni. Kada porastem. Nemam argument kojim bih opravdao zbog čega. Kao što nemam argument kojim bih opisao šta je to toliko posebno u Parizu, ali je posebno.

Omiljeni gost-predavač na Fakultetu političkih nauka bio mi je pokojni Zaharije Trnavčević. Rekao nam je da je novinarska vest i to da neko nekoga voli. Da, to je lepa vest. Kako Tanjug javlja – ja te volim.

Dodao je da čuvamo naš, srpski jezik. Došao je sa štapom, sa njim je i otišao. Nosio je crne ribok klasik patike i somotske pantalone bordo boje. Odelo ne čini čoveka ali o njemu može ponešto da kaže. Lepo se obuci, odlazi, nek svi vide ko im dolazi… Večna slava, Zaharije.

Jebeš život bez humanizma i bez romantičarske vizije. Jebeš kreativu bez mistike. Živelo neobjašnjivo!

Aplikacija pokazuje da ću za deset minuta biti kod Sen Martin kanala. Na ulicama Pariza primećujem dosta trkača. U svetu koji ne može da se dogovori oko toga koliko ljudskih polova postoji, gde se stvari relativizuju i luciferizuju, jedino što sa sigurnošću znam da pripada isključivo meni je moje telo. Bilo bi nekulturno da ga zapostavljam. Želim da izađem iz Ubera i trčim. Begbede to ne bi poželeo.

Novinar je, bar onaj kakvog sam zamišljao srećući Sakana, slušajući Zaharija i čitajući Begbedea - radnik opšte prakse. Slično reditelju, on o svemu zna pomalo, ni o čemu previše. Zbog toga mi je neprijatno kada me ljudi pitaju za savet, bilo kog tipa, iako u njihovoj nameri ne obitava ništa loše.

To što nešto umem da napišem, smislim ili snimim, nikako ne bi trebalo da me stavlja u poziciju da vam otkrivam životne istine. Ako treba da malo obojim stvarnost i kažem da neko nekog voli, onda već možemo da razgovaramo.

Završavam vožnju i razgovor sa Tunižaninom. Lep je Pariz, pozdrav za stričeve, volim Beograd.