top of page
Search
  • akcijanjestefan

PAROHIJA

Nije bilo tramvaja ni automobila pa sam nekoliko koraka napravio između šina, nasred ulice. Drveće je golo pa se vidi Crkva. Volim taj kadar i težim da ga sebi priuštim nekoliko puta nedeljno.


Parohija
Stefan Tošović, Akcijanje, Blog

Sa ćaletom imam dogovor: u 15 do osam ispred Crkve Svetog Marka. On nosi slavski kolač i žito, sveću kupujemo u crkvi. Nekoliko godina je to bilo na meni da radim, dok je on šljakao u Sibiru a ja studirao i bio glava porodice. Više obezglavljen nego glava.

Ćale je sada tu, a ja sam u svom stanu na drugoj adresi. On iz doma Tošovića ponese sve što treba, keva ostane uz rernu da isprati pitu dok joj korica ne pozlati, a ja krenem sa Vračara i gledam da ne zakasnim.

Biram da se od Srpskih vladara popnem uz Resavsku. Nije bilo tramvaja ni automobila pa sam nekoliko koraka napravio između šina, nasred ulice. Drveće je golo pa se vidi Crkva. Volim taj kadar i težim da ga sebi priuštim nekoliko puta nedeljno.

Stižem koji minut ranije. Svetlost udara o desnu stranu Crkve kao talas u stenu. Vadim telefon da fotogrfišem. Ne dopada mi se. Ne dopada mi se koliko sam fotografijom uspeo da uopšte ne prikažem svetlost. Shvatam da je baš teško fotkati arhitekturu. Vraćam telefon u džep. Plato ispred Crkve Svetog Marka je čist i nema gužve.

Bio sam na istom mestu da dočekam Božić, bio je mrak, vazduh je bio mrtav hladan. Sada je sunčano i svetlo, vazduh nije toliko suv. Srećan sam što sam poranio i gledaću da iskoristim svaki sekund toga. Volim Crkvu Svetog Marka, to je moja Parohija. I pre nego što sam kao čovek bio u stanju da dobacim do bilo kakvog meta saznanja, zavoleo sam to mesto kao deo kraja, grada.

Stariji su nas vodili tu da se nađemo s navijačima Zvezde i odatle krenemo ka Pioniru da gledamo basket. Grobaaari su to radili kod Terazijske česme. I još sličnh stvari mi pada na pamet ali evo ga ćale.

Keva mu je sve spakovala u drvenu korpicu srednje veličine, toliko lepu da bih se baš smorio da je umesto nje tu bila neka izbrendirana kesa. „Srećna Slava“, grlimo se, skidamo kape, stavljamo maske i ulazimo u Crkvu.

Ćale staje u red da kupi sveće, ja preuzimam korpicu sa žitom i slavskim kolačem i pokušavam da lociram kutak gde je Prota Trajan, naš sveštenik. Ne vidim ga i prilazim ćaletu da pitam je li uopšte bio kod nas da osvešta vodicu jer znam da je pred penziju. Ćale kaže da je Trajan bolestan i prepoznaje sveštenika koji ga menja.

Srednjih je godina, oči mu se smeju i ima visprene pokrete. Smiren je ali nije spor. Pokazuje mi cedulju na kojoj ću napisati imena članova svoje porodice, on je nov i ne zna nas napamet. Pišem - Petronije, Olga i Stefan – crkvenom ćirilcom, naučio sam je još dok sam bio u fazonu da crtam grafite.

Čekamo da još jedna porodica prinese svoj kolač i krene molitva. Čujem popa kako jednoj ženi govori da je iz Sarajeva, ima četvoro dece i milo mu je da nasledi Trajanovu parohiju jer i on u njoj stanuje. Osam godina je u Beogradu.

„Najveća lepota ovog stola je što svaki kolač izgleda drugačije. Jeste li primetili da se nikad ne pojave dva ista. Zapravo su ovi darovi koje vi pripremite najlepša stvar praznika“, kaže.

Dim iz kandila kreće ka meni, počinje Oče naš. Ponovo me napada profesionalna deformacija, kao ispred Crkve: dim se toliko dobro pario sa svetlošću koja ulazi u Crkvu i poželeo sam to da fotkam. Nisam se usudio, samo sam kroz džep dodirnuo telefon sa strane da vidim jesam li isključio zvuk.

Molitva je gotova, sveštenik nastavlja da govori malo drugačijim tonom. Jezikom jasnim svima, priča kako svako jutro treba da kažemo Hvala Gospodu, hvala za oči koje nam je dao da sveta vidimo, hvala za noge koje nam je dao da svetom koračamo… Između reči, svakog od nas pogleda pojedinačno, pa nastavi. Iznad njega se vijori barjak dragosti.

Mnogo se kajem što ga nisam pitao kako se zove, ali biće prilike.

Izlazimo iz Crkve, pozdravljam se s ćaletom i dogovaram da u 12 dođem u naš dom, da zapalimo sveću, pojedmo žito, probamo kolač, popijemo vino i zavijorimo barjak dragosti. Posle će dolaziti gosti. Do 12 ću biti napolju sa psom.

Kod svojih krećem ranije nego što bi trebalo jer hoću malo da obiđem Parohiju. Dolazim do grafita na kom je portret jednog od starijih koji više nije među živima. Udarim se tri puta dlanom po srcu i u četvrtom pokretu mahnem ka grafitu. Ka njemu. Smenjujemo se ali ostajemo.

Srećan Sveti Jovan!

153 views0 comments

Recent Posts

See All

PRAG

MANIRI

Comentários


bottom of page