POVERLJIVO

Fotografija: Nebojša Babić

Ovaj tekst pišem na Božić, nakon što sam uradio još nekoliko stvari koje volim i zagrlio ljude koje volim. Verovanje da na praznik treba započeti nešto novo ili utvrditi ono što nam je od značaja da bi godina bila po meri, ima lepo praktično značenje. To je motiv da Božić bude stvarno lep dan, zaokružen sa nekoliko rituala koji prijaju. Srećan bio!

Tekstove što ih objavljujem na Akcijanje Blogu tretiram kao trening i želju da ostanem u kakvoj-takvoj kondiciji pisanja. Poput svakog drugog treninga, i ovaj uključuje pauze, umor, povrede, dobre i loše stvari, ali bitno je da se trenira. Često mi se uopšte ne ide na trening, ali mnogo veći rast osetim ako baš tada nešto napišem.

Ovde, na ovom Blogu, ne igram po pravilima igre. Nemam zakucan dan kada kolumne objavljujem, napišem nešto kada mi dođe, periodika je spontana. Nisam se sprijateljio sa Guglom, ne (pre)poznaje me i ne vidi interes u tome da ove tekstove bezobzirno preseca svojim oglasima, jer bi to značilo da ih baca u vazduh. Priznajem kako se nisam trudio da takvu situaciju izmenim.

Moj bi se pristup mogao nazvati rekreativnim, jer mesto na kom treniram za svoju dušu - ovaj moj gym - želim da bude ovakav kakav jeste. Da se u njemu rekreiram s mirom, bez očekivanja i mernih jedinica, s otvorenim vratima za sve koji ga prihvataju ovakvim. Vremenom će doći do oblikovanja, nisam zatvoren za promene, nije svako prijateljstvo sa Guglom nužno loše.

Nemam ništa ni protiv pravila, iskreno pričam, mada mi često govore da izgledam buntovnički. Akcijanje je akcijanje, ali sa druge strane, treniram i na mestima gde se igra po strogim pravilima, što mi ne smeta dokle god mogu da pronađem prostor za vazduh. A dosad se još uvek nisam gušio i uredno sam plaćen.

Pravila su dobra jer ti daju strukturu, a još vrednije od toga – daju ti širinu iz koje spoznaješ kako treba da izgleda tvoj vlasiti gym, gde treniraš s mirom i bez očekivanja. Treba poznavati pravila da bi znao koja od njih želiš, a koja ne želiš da igraš, u skladu sa posledicima koje nose obe opcije.

Ovaj sporadični trening kondicije pisanja na Akcijanje Blogu ume da porodi nečiji komentar: napiši knjigu. Bez želje da zvučim kao lik koji se u gymu femka da je jutros već odradio jedan trening i neće imati dovoljno snage za novi, a suštinski traži pozornost za svedočenje njegove neupitne snage, moram reći kako nisam kadar da napišem knjigu. Nije svaka priča dovoljno jaka za knjigu, nije svaki stil dovoljno izdržljiv da iznese temu. Ne bih da otvaramo one teme: ko sve danas piše, možeš i ti...

Rekao bih, ako već treba da kažem šta jesam pošto sam rekao šta nisam, da sam (samo) dobar posmatrač. Kao mačka koja iz ćoška dobro oseća sve ostale ćoškove prostorije u kojoj drema, nekada manje nekada više slikovito zapišem svoje osećaje u formu zapažanja. I nekada manje a nekada više se to nekom dopadne.

Talentovan, ali lenj, pretpostavljam da bi mi rekli u gymu, što nije dovoljno dobro za knjigu, premda možda jeste neki oblik potencijala. Ima još mnogo da se trenira, kao i da se ovaj trening pametnije uskladi s ostalim treninzima, pravilima, igrama. Sve ja to poštujem.

Često razmišljam o jednoj streli, koja je uvek spremna da se odstreli ali nikada ne zaboravlja svoje poreklo. Ne znam ništa više da vam kažem o tom poreklu, kao ni o izgledu, funkciji, svrsi i simbolici te strele, niti zbog čega mi ona pada na pamet i zašto bi vam ovo saznanje uopšte bilo od značaja, ali velim: ako ja mislim o streli, mislite i vi, šta fali, zvuči epski: strela!

Pred kraj godine, u inbox mi je stiglo nekoliko linkova koji vode ka vestima o programima i aplikacijama za pisanje tekstova na zadatu temu, koji upotrebom veštačke inteligencije, bez čoveka, dovoljno precizno i struktuirano „završavaju posao“ ili omogućavaju da vodite dijalog sa računarom. To je samo još jedna u nizu ilustracija digitalizacije različitih procesa i bilo bi nepromišljeno tretirati je kao iznenađujuću, pogotovo što je poznato kako se uveliko radi na razvijanju takvih „alata“.

Sa druge strane, takve vesti koje najavljuju robotizaciju određenog dela digitalnog pisanja i izražavanja, nisu ništa drugo do blagodet za sve kojima nije strano da ne igraju po strogim pravilima. Smešno je što zvučim kao prorok, ali spontanost i rekreacija, ako govorimo o pisanju, možda mogu da postanu tražena valuta a ne samo „izduvni ventil“. Može biti da će Gugl, baš među spontanim stvaraocima pokušati da nađe svoje prijatelje jer mu takvi najviše nedostaju, a možda je ovo samo jedna moja nepromišljena priča bazirana na različitim manifestacijama mašte.

Na kraju ovog teksta želim da kažem da je naslovljen Poverljivo jer sam tokom praznika odgledao istoimeni dokumentarni film o gospodinu Loranu Garnijeu (Laurent Garnier: Off the Record), jednom od prvih sinova elektronske muzike. Dokumenatarac detaljno, interesantno, intelektualno i emotivno skicira kulturu koja je u vremenu svog nastajanja značila čin prkosa. Srećan Božić!