PUCAČKA PRIČA

Kolika je to sila, da li ću ostati na mestu ili ću krenuti unazad? Milion pitanja utisnutih u taj naizgled jednostavan proces – pucanje u metu. Šta bi bilo da je prekoputa čovek, ne bih želeo da spoznam.

Precizno pucanje, streljana. Fotografije: Luka Šarac

Bilo bi glupo da dođem na strelište i da me tu sačeka neki običan lik čiju facu neću zapamtiti. Nisam ušao banku. Oružje nije šala, pa tako ni moj domaćin nije za zajebanciju. Ivan, od milošte Urke, za neke i Barba, stručni predvodnik streljane Dragon Shooting u Zemunu, iza Zmaj pumpe, kod nekadašnje fabrike.

Tri decenije se bakće s oružjem, pride je moreplovac i instruktor ronjenja. Seda brada duža od kose i centriran stav projektovan iz punijeg kora direktno u zemlju, i ispod nje. Bilo bi ga teško izmestiti.

Hard kor narukvica, sličnu sam viđao kad sam zašao u boks timova Formule 1. Dobro se sećam tih mehaničara sa nakitom, bradama, tetovažama. Jebi ga, Formula nije sprdnja. Ponavljam, nije ni Urke. Zapamtiš ga odmah i veruješ mu.

Tema ove akcije je vatreno oružje, bezbedno upravljanje njime i precizno gađanje. Iskren da budem, nisam hteo da se pripremam, ni da čitam ni da istražujem. Baš me zanimalo šta će me sačekati? Je li to pravo oružje, jesu li to meci koji mogu da presude čoveku, šta je poenta tog pucanja?

Ovo je zatvorena streljana. Mora da ispuni uslove kako bi sve bilo bezbedno. Od materijala koji su u igri, do zidova, dubine, širine… Ambijent grade ljudi.

Unutra je hladno, i treba da bude, i oseća se barut. Pre nego što sam to shvatio dao sam ličnu kartu i podatke, to je jedina procedura.

Da, oružje je pravo. Ne bih davio time na koji način je to zakonom regulisano. Reguliusano je, čim streljane rade, organizuju timbildinge, radionice i ostalo.

Sumnjam da mi sličnost sa Kijanu Rivsom može pomoći. Urke kaže da je Džon Vik, u poređenju s ostalim akcionim likovima, prilično dobro savladao rukovanje oružjem. „Vidi se da je vežbao“, priča.

Od zaštitne opreme uzimam naočare i slušalice. Slušam teorijsko predavanje o tome gde se gleda, na šta se obraća pažnja, šta je važno. To sve i dalje nema veze sa pipanjem oružja. „Nećeš verovati šta sve ljudima ovde padne na pamet“, ilustruje.

Situacija mi liči na penjanje, što mi je bliska veština. Kada odeš na stenu, treba da budeš odgovoran, ispoštuješ pravila. Meni to prija, zato mi prija i streljana, osećam. Kada kažem prija, mislim da ne treba bežati od odgovornosti. To nas čini muškarcima.

Hajmo u akciju. Prvo se koristi plastikaner boje Hulka. Plastični pištolj. Urke mi pokazuje pucački raskoračni stav, kako se pištolj podiže sa postolja, uperi u metu, prst se onda približava obaraču i nišaniš. Cev uvek mora da je ka tamo, ka meti, ka dubini. Stojimo u većoj sali streljane Dragon koja ima i manju.

Sumnjam da mi sličnost sa Kijanu Rivsom može pomoći. Urke kaže da je Džon Vik, u poređenju s ostalim akcionim likovima, prilično dobro savladao rukovanje oružjem

Šta god da se dešava, u smislu šta god te pegla, adrenalin, trema, nervoza, važno je da isključivo gledaš u nišan, ne u metu. Iako bi naš mozak radio kontra. Zato je zabavno, što na pucanju treba da pobediš svoje instikte. Da ih urazumiš.

Moja alatka je Alfin pištolj, devet milimetara. Šaržerom i punjenjem bavi se Urke. Bilo bi mnogo da se na prvom času zalazi toliko duboko. Moje je da ponovim sve što mi je pokazao i implementiram teoriju.

Znači stav, podizanje pištolja, uperiš u metu, prst na obarač, fokus na nišan i pucaš. Metu mi je pozicionirao negde na trećini staze, ne znam koliko bi tu metara moglo da bude, neka bude 10-15. Možda sam i lupio, probaćete pa ćete videti.

E sad, najzanimljiviji deo priče je zvuk i osećaj. Pojma nemam šta će da bude kada stisnem obarač. Nemam predstavu o tome kada će uopšte metak izleteti u odnosu na trenutak stiskanja obarača. Je li to sekunda, dve, tri? Jer nije ovo film, bam bam. Nego polako. „Kreni da pritiskaš, nišani, ne steži pištolj, opušteno“, savetuje.

Šta god da se dešava, u smislu šta god te pegla, adrenalin, trema, nervoza, važno je da isključivo gledaš u nišan, ne u metu. Iako bi naš mozak radio kontra. Zato je zabavno, što na pucanju treba da pobediš svoje instikte. Da ih urazumiš

Kolika je to sila, da li ću ostati na mestu ili ću krenuti unazad? Milion pitanja utisnutih u taj naizgled jednostavan proces – pucanje u metu. Šta bi bilo da je prekoputa čovek, ne bih ni želeo da spoznam.

Izleće metak, prvi koji sam u životu opalio. Imao sam iskustva s izbacivanjem strele iz luka, ali ovo je mnogo drugačije. Zbog zvuka. Mnogo je snažan. Ništa slično nisam čuo. Opali te zvučna sila.

Nisam siguran da sam uopšte pogodio metu, premda mi je pre uzimanja pištolja delovalo kako nema trika da je omašim. Pogodio sam je, i to poprilično fino, blizu centra. Inače, uspeh je ako ti je razmak između hitaca što manji.

Ovde ću da stanem s opisom akcije jer želim da je probate. Idite po svoje pucačko iskustvo. Ja sam dužan poentu.

Ako stvarima pristupaš zdravorazumski, tačnije otvoreno, bez predrasuda i straha, snaći ćeš se. To mi je jedan od najvažnijih slojeva Akcijanja, želja da se ljudi opuste i probaju. Nema uspeha, nema neuspeha, ne kompleksiraj se, probaj.

Pored toga, Beograd je obogatio sadržaj koji nudi. Svašta postoji. Navikli smo da ljude pozovemo u kafanu i to vučemo iz nekih vremena kada je slabo šta drugo postojalo. Ne kažem, kafana treba da postoji i postojaće. Ali svašta nešto još možemo da probamo – kuglanje, skvoš, escape room-ove, ma svašta.

Evo, pozovite nekog na pucanje, upoznaćete se dosta dobro, verujte mi.

Uzdravlje!